Да ли је дете љуто? Па добро. Тужно? Боже мој

16 маја, 2020

Моје дете је осетљиво, емотивно, има дивну душу, рећи ће вам 90% родитеља. И биће у праву. Јер су деца заиста таква. Врло рано у детињству им се развије емпатија и неретко осећају туђе патње врло снажно.

Имам ћерку од шест година. Јуче је требало да оде код баке и, нажалост, бакиној блиској пријатељици је преминуо отац, па је она морала да јој помогне око свега и буде уз њу. Кад сам мојој девојчици објашњавала зашто не може код баке, рекла сам да је тата њене другарице јако болестан и морале су да га воде у болницу. Она је почела да плаче. Мислила сам – зато што неће ићи код баке, док ми није рекла да плаче јер јој је жао чике који је у болници. Ког никад није упознала.

С обзиром на то да она већ дуже време има и ноћне страхове и врло често ситуације у којима исказује снажну емпатију, позвала сам Невену Ловринчевић, клиничког психолога и аутора бројних приручника за родитеље. Желела сам да ми каже да ли имам разлога за бригу. Била је дипломата и није ми рекла да сам хеликоптер-мајка, али ме јесте научила неким важним стварима када је реч о дечјим емоцијама.

“Знате, ми смо данас склони томе да преувеличамо значај емоција. Нарочито оних негативних. Не желимо да наше дете осети нешто лоше. Не желимо да буде тужно или уплашено. Да осећа кривицу, страх, тугу, љубомору. А то су све природна осећања и нормално је да се појављују. Наша реакција на њих не треба да буде пренаглашена. Под утицајем толико много приче о дечјем развоју и осећањима, склони смо да бдимо над децом и да их запиткујемо како се осећају, да ли су тужни, шта их је растужило… Наравно да осећања не треба потискивати, али толико инсистирање на њима заправо ће код детета створити утисак да је то нешто страшно важно, нешто о чему треба стално мислити. Док, заправо, човек 99% времена не осећа никакве посебне емоције. Ево, ви сада, док са мном разговарате, не осећате ништа посебно. А онда од детета стално очекујемо да нам своје емоције показује и објашњава.” – каже ми Невена Ловринчевић.

“Да ли је дете љуто? Па добро. Тужно? Боже мој. Све то мора да прође и грешка је од тога правити неку јако битну ствар.”

Деца, такође, непрестано траже одобравање од родитеља. Јесу ли добри? Ако нису, то сигурно значи да их не волимо. Тако је моја девојчица желела у парк у својој најлепшој свечаној хаљини. Покушала сам да јој објасним да ће је можда поцепати и да онда неће више имати своју најлепшу хаљину, али је она онда решила да манипулише дурењем. У тој ситуацији се обично питам – да ли би требало да јој дозволим да се још мало бори и избори за то што хоће и тиме гради упорност и карактер, или би било боље да останем јасна и категорична у томе да се у свечаној хаљини напоље не иде. Невена каже, у оваквој ситуацији, ово друго.

“У свечаној хаљини, ако сте тако ви одлучили, не иде се на игралиште. И ту нема много места за расправу, каква год да је реакција детета. Ипак, то не значи да дете треба да се слепо повинује свакој одлуци, већ би родитељ требало да пита: ‘желиш ли данас црвену или плаву хаљину’? На тај начин дете има право избора, а опет ће обући оно што родитељ сматра прикладним за дату прилику” – каже Невена Ловринчевић.

Невена ми је открила и да спрема нови приручник за родитеље, чији је радни назив “17 изазова савременог родитељства”, а која би у издању Креативног центра требало да изађе за два месеца. Како каже, управо је тема негативних емоција детаљно описана.

“Однос према негативним емоцијама веома је важан за развој личности, а родитељи у великој мери утичу на формирање тог односа. Колико год да је сасвим разумљиво да нам је важно да се дете (углавном) осећа срећно, потребно је имати на уму и какав однос имамо према негативним емоцијама. Јер иако не желимо негативне емоције ни за нас, ни за дете, оне су природне и некада се јављају ма како се ми трудили да их избегнемо. Зато је важно да научимо да их прихватамо као део животног искуства и из њих нешто научимо. Тек када ми увидимо да је немогуће заштити дете од негативних емоција, помоћи ћемо му да са њима адекватно излази на крај. Не тиме да их негира и потискује, већ прихвата и увиђа њихову улогу и прилагођава своје понашање.” – закључује Невена.

Остаје нам да сачекамо књигу, можда нам реши још неке родитељске недоумице.

А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама