У последње време не пишем пуно родитељски текстова. Разлог томе је тај што ми је родитељско самопоуздање тренутно на нивоу покисле дијареје.
Неки од вас ће разумети о чему причам. Период између 2. и 3. године, Нећу фаза, изливи беса. Моменти када се твоје шармантно и вољено дете у секунди претвори у мало чудовиште, а ти се не осећаш довољно способном да му помогнеш. Или то можда и чиниш, али онда очекујеш да се његов такав испад не понови.
Kао да то има 100% везе са тобом. А истина је да има само делимично.
А KАKО ТО СВЕ УТИЧЕ НА РОДИТЕЉСKО САМОПОУЗДАЊЕ?
Доста лоше, чак и код нас психички јаких људи.
Чак и поред свих тих савета које лично и професионално познајем, искрено ћу вам рећи да ми је у последњим недељама самопоуздање по питању родитељства углавном све само не близак пријатељ.
Дигнем га ја и дођем до оне “можемо ми то” еуреке, али онда нас зврк изнова изненади и ја лако склизнем у понор.
Самопоуздање по питању родитељства је можда и најтеже одржати, зато што у тој области обично имамо најстрожије захтеве. Према себи и према детету.
Не знам за вас, али мене ни у једној другој области у животу ништа толико не дотуче као пораз који мислим да имам по питању васпитања детета. Можда зато што сматрам да је то моја најважнија животна улога, па самим тим пред себе ставим много више и много тежих захтева.
KАKО УСПЕМ ДА ПОВРАТИМ РОДИТЕЉСKО САМОПОУЗДАЊЕ?
У тим данима када ми се родитељско самопоуздање вине у висине, то буде због пуно рада на себи. Време пролази и ја полако учим шта је то што ми помогне да повратим ту веру у себе као родитеља, па овом приликом и са вама делим неке своје закључке.
Прихватите!
Прихватите да је он дете које је другачије од других.
Прихватите да се и ви разликујете од других родитеља.
Прихватите да постоје многе развојне неминовности код зврка на које не можете утицати. Можете им се само прилагодити и помоћи детету да их што безболније обоје пребродите.
Прихватите да не можете све увек држати под контролом.
Прихватите да ће бити и добрих и лоших дана.
Дозволите грешке себи и детету!
Обзиром да не можете све држати под контролом, логично је да ће бити ситуација у којима неће све испасти онако како бисте желели.
Хеј, у родитељству је скоро сваки дан такав!
Један дан имате утисак да цео процес васпитања држите под контролом, а већ други дан вам се чини као да ће вам дете постати највећи делинквент. И да ћете ви за то бити одговорни, јер не умете да изађете на крај са свим родитељским изазовима.
А ви се онда запитајте: познајете ли неког родитеља који никад није погрешио?
Ако људи у вашој околини себе ипак тако представљају, осмотрите њихово дете: оно ће тешко сакрити да је савршено. Јер то нико заиста и није!
Сви падамо, па устанемо. Па опет паднемо и једно време лежимо на поду док не пронађемо нов начин да опет устанемо.
Па онда даље до нових изазова.
Избегавајте поређења што више можете!
Kо каже да себе и своје дете уопште не пореди са другима, тај лаже.
Овај процес је неминован и јавља се најчешће баш у ситуацијама када нам је родитељско самопоуздање ниско. Тада лако себе кренемо да поредимо са другим родитељем, или сопствено дете несвесно поредимо са другим.
Kада смо срећни и задовољни немамо ни потребу да се поредимо са другима. Уживамо у ономе што имамо.
Оно што можемо учинити кад та поређења ипак дођу је да их освестимо и да се трудимо да их што мање примењујемо.
Дозирајте информације и савете које добијате на Интернету!
Понекад је незнање “мајка”.
Овога смо често свесни нарочито ми родитељи који стално нешто истражујемо, читамо и размењујемо искуства са другима.
Па онда себи набацимо нове проблеме и материјале за лични рад. На пример:
Зашто код друге деце ова метода пали, а само код њега неће?
Јел са њим нешто није у реду?
Јел сам ја неспособна?
Јој, како бих ја волела да излив беса код свог детета решим загрљајем. А он ме тек тада удара и гура.
И тако даље.
Нису групе одговорне за таква осећања и родитељске конфузије. Ми смо!
Групе и разни блогови су супер корисни да преко њих сазнамо нешто ново и да разменимо искуства са родитељима који су у сличним проблемима. Међутим, на нама је да те информације дозирамо и да селектујемо само оне које мислимо да би нам користиле.
Предозираност информацијама може бити једнако погубна за родитеље као и недостатак истих. Тада нам прети опасност да се удаљимо од сопствене интуиције, а то свакако није добро.
Експериментишите!
Не постоји универзално правило за сву децу. Нити исте васпитне методе леже свим родитељима.
Пробајте, грешите, па изнова учите заједно са својим дететом.
О њему.
О родитељсвту.
И о себи, пре свега.
Јер управо то испробавање и учење је оно што утиче да нам дани буду све само не досадни. И управо то чини наш живот вредним живљења!
Родитељи, ви који тренутно мучите исту муку као и ја:
Пребродићемо и овај развојни изазов.
И дете ће нам бити захвално због тога, јер ће израсти у дивног и функционалног појединца.