U poslednje vreme ne pišem puno roditeljski tekstova. Razlog tome je taj što mi je roditeljsko samopouzdanje trenutno na nivou pokisle dijareje.
Neki od vas će razumeti o čemu pričam. Period između 2. i 3. godine, Neću faza, izlivi besa. Momenti kada se tvoje šarmantno i voljeno dete u sekundi pretvori u malo čudovište, a ti se ne osećaš dovoljno sposobnom da mu pomogneš. Ili to možda i činiš, ali onda očekuješ da se njegov takav ispad ne ponovi.
Kao da to ima 100% veze sa tobom. A istina je da ima samo delimično.
A KAKO TO SVE UTIČE NA RODITELJSKO SAMOPOUZDANJE?
Dosta loše, čak i kod nas psihički jakih ljudi.
Čak i pored svih tih saveta koje lično i profesionalno poznajem, iskreno ću vam reći da mi je u poslednjim nedeljama samopouzdanje po pitanju roditeljstva uglavnom sve samo ne blizak prijatelj.
Dignem ga ja i dođem do one “možemo mi to” eureke, ali onda nas zvrk iznova iznenadi i ja lako skliznem u ponor.
Samopouzdanje po pitanju roditeljstva je možda i najteže održati, zato što u toj oblasti obično imamo najstrožije zahteve. Prema sebi i prema detetu.
Ne znam za vas, ali mene ni u jednoj drugoj oblasti u životu ništa toliko ne dotuče kao poraz koji mislim da imam po pitanju vaspitanja deteta. Možda zato što smatram da je to moja najvažnija životna uloga, pa samim tim pred sebe stavim mnogo više i mnogo težih zahteva.
KAKO USPEM DA POVRATIM RODITELJSKO SAMOPOUZDANJE?
U tim danima kada mi se roditeljsko samopouzdanje vine u visine, to bude zbog puno rada na sebi. Vreme prolazi i ja polako učim šta je to što mi pomogne da povratim tu veru u sebe kao roditelja, pa ovom prilikom i sa vama delim neke svoje zaključke.
Prihvatite!
Prihvatite da je on dete koje je drugačije od drugih.
Prihvatite da se i vi razlikujete od drugih roditelja.
Prihvatite da postoje mnoge razvojne neminovnosti kod zvrka na koje ne možete uticati. Možete im se samo prilagoditi i pomoći detetu da ih što bezbolnije oboje prebrodite.
Prihvatite da ne možete sve uvek držati pod kontrolom.
Prihvatite da će biti i dobrih i loših dana.
Dozvolite greške sebi i detetu!
Obzirom da ne možete sve držati pod kontrolom, logično je da će biti situacija u kojima neće sve ispasti onako kako biste želeli.
Hej, u roditeljstvu je skoro svaki dan takav!
Jedan dan imate utisak da ceo proces vaspitanja držite pod kontrolom, a već drugi dan vam se čini kao da će vam dete postati najveći delinkvent. I da ćete vi za to biti odgovorni, jer ne umete da izađete na kraj sa svim roditeljskim izazovima.
A vi se onda zapitajte: poznajete li nekog roditelja koji nikad nije pogrešio?
Ako ljudi u vašoj okolini sebe ipak tako predstavljaju, osmotrite njihovo dete: ono će teško sakriti da je savršeno. Jer to niko zaista i nije!
Svi padamo, pa ustanemo. Pa opet padnemo i jedno vreme ležimo na podu dok ne pronađemo nov način da opet ustanemo.
Pa onda dalje do novih izazova.
Izbegavajte poređenja što više možete!
Ko kaže da sebe i svoje dete uopšte ne poredi sa drugima, taj laže.
Ovaj proces je neminovan i javlja se najčešće baš u situacijama kada nam je roditeljsko samopouzdanje nisko. Tada lako sebe krenemo da poredimo sa drugim roditeljem, ili sopstveno dete nesvesno poredimo sa drugim.
Kada smo srećni i zadovoljni nemamo ni potrebu da se poredimo sa drugima. Uživamo u onome što imamo.
Ono što možemo učiniti kad ta poređenja ipak dođu je da ih osvestimo i da se trudimo da ih što manje primenjujemo.
Dozirajte informacije i savete koje dobijate na Internetu!
Ponekad je neznanje “majka”.
Ovoga smo često svesni naročito mi roditelji koji stalno nešto istražujemo, čitamo i razmenjujemo iskustva sa drugima.
Pa onda sebi nabacimo nove probleme i materijale za lični rad. Na primer:
Zašto kod druge dece ova metoda pali, a samo kod njega neće?
Jel sa njim nešto nije u redu?
Jel sam ja nesposobna?
Joj, kako bih ja volela da izliv besa kod svog deteta rešim zagrljajem. A on me tek tada udara i gura.
I tako dalje.
Nisu grupe odgovorne za takva osećanja i roditeljske konfuzije. Mi smo!
Grupe i razni blogovi su super korisni da preko njih saznamo nešto novo i da razmenimo iskustva sa roditeljima koji su u sličnim problemima. Međutim, na nama je da te informacije doziramo i da selektujemo samo one koje mislimo da bi nam koristile.
Predoziranost informacijama može biti jednako pogubna za roditelje kao i nedostatak istih. Tada nam preti opasnost da se udaljimo od sopstvene intuicije, a to svakako nije dobro.
Eksperimentišite!
Ne postoji univerzalno pravilo za svu decu. Niti iste vaspitne metode leže svim roditeljima.
Probajte, grešite, pa iznova učite zajedno sa svojim detetom.
O njemu.
O roditeljsvtu.
I o sebi, pre svega.
Jer upravo to isprobavanje i učenje je ono što utiče da nam dani budu sve samo ne dosadni. I upravo to čini naš život vrednim življenja!
Roditelji, vi koji trenutno mučite istu muku kao i ja:
Prebrodićemo i ovaj razvojni izazov.
I dete će nam biti zahvalno zbog toga, jer će izrasti u divnog i funkcionalnog pojedinca.