Како да после развода потпуно докусурите сопствено дете

мај 8, 2019

Како да после развода потпуно докусурите сопствено дете

Свадба од минимум 200 званица.

Општинско, црквено венчање, припити кумови, бидермајер, обичаји, сузе радоснице подједнако липте и низ свекрвине и низ таштине образе.

Младенци као голупчићи, гледају се, додирују се, љубе се. Плешу. Делује да су у љубави. Млади, лепи, баш у оним, по мишљењу окружења, најпогоднијим годинама за женидбу и удају.

А онда, пар месеци потом – беба. Сећате се као да је јуче било, и првог зуба, и првог корака, и првог септембра када је пошао у школу. Трудите се да му обезбедите што безбрижније детињство, иако ваш брак све више престаје да буде безбрижан. Трудите се, али заштитити дете од родитељских несугласица је изазовна мисија као кад бисте га бацили у море а желели да се не покваси. Немогућа.

Највећу несрећу у детету не буде свађе саме по себи, већ несрећа која остаје у родитељима након што се посвађају. Та горчина, туга и бес коју наставе да носе са собом кроз дан и несвесно их деле са дететом је оно што омогућава свађама да у дететовој глави трају много дуже него што је трајала она расправа речима. Како време одмиче, тако постаје свима јасно да реанимирање брака више не помаже, да кола иду низбрдо, да незадовољство надјачава постојање икаквих разлога за опстанак брака, а понајвише постаје неиздрживо саучествовање у болу који заједнички живот из дана у дан све више изазива.

И тада се догоди фамозни развод. Судске парнице, центри за социјални рад, адвокати, пресуде, сузе – овога пута тугоснице – липте и низ свекрвине и низ таштине образе. Исто као и ономад, кад беше свадба, само тада од поноса, а сада од срамоте. Ви, далеко од голупчића, већ више као две офуцане пернате живуљке, не гледате се, не додирујете се, не волите се. Не делује да сте икада били у љубави. Зрели, средовечни, баш у оним, по мишљењу окружења, најнепогоднијим годинама за развод и растанак.

Код неких људи, прича се овде завршава. Јер након краја дозволе себи нов почетак. Код неких, овде почиње нов ниво у игрици званој пропали брак. Преживе развод, али га не превазиђу. Наставе да га носе са собом у будућност, тачније остају да живе у прошлости у којој се развод догодио не допуштајући себи да им се будућност икада догоди. Мисле да су у садашњости, а заправо и даље живе у пропалом браку само сада немају са ким да се свађају већ воде немуште расправе са собом.

Ако се ико пита како да буде најбољи отац на свету – нека воли жену коју је одабрао да буде мајка његовог детета. Ако се ико пита како да буде најбоља мајка на свету – нека воли мушкарца ког је одабрала да буде отац њеном детету.

Јер дете схвата љубав када у љубави живи, а не када је селективно дајете само њему, а (бивше) супружнике мрзите. Ако после развода не можете рећи да своје бивше волите, онда макар немојте ни да показујете све те ствари које нису љубав а које осећате ка њима. Презир, гађење, одбојност, неслагање, осуђивање, сваљивање кривице…

Јер, знате шта… Дете чија се породица срушила, које више нема маму и тату истовремено, већ повремено има или маму или тату – ваш презир ка бившем партнеру схвата лично. Ако је преживело развод и растанак, том додатном мржњом само ћете га докусурити јер зна да у себи носи 50% генетског материјала оца и 50% мајке, а да њих двоје презиру једно друго.

Има боју косе, облик лица и нос на оца. Има усне и очи на мајку. Осећајан на мајку, а истрајан на оца. Поштен и воли људе – на обоје. А њих двоје, мрзе једно друго. Не схватају да тиме мрзе и оно што живи у њиховом детету, а није њихово, не схватају да док мрзе једно друго, мрзе уједно и онај део детета који личи на ону особу са којом су га зачели.

“Можда и нисам у праву… Што је сасвим ок.

Али постоји једна битна разлика.

Ја их волим обоје, а они се међусобно мрзе. Оно што ја имам да кажем о њима понаособ много је боље од онога што они мени говоре једно о другом. А поврх свега, они су једно друго бирали – а ја њих нисам.

Шах мат.

Кад престану да мрзе – можда и поразговарамо као људи. До тада, знам, имитираћемо љубав.“

Записи са психотерапије, Милан 23 године

Пише:  Blogdan

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама