Једна од најчешћих реченица коју родитељи изговарају је “ништа ме не слуша” и то још од малена. Kада се у ствари може рећи да дете не слуша? Сазнајте када да почнете са едукацијом која ће имати смисла колико за вас толико и за дете.
До 2. године дете није свесно своје непослушности тј. крши правила из незнања. Управо из овог разлога не вреде укори и прекори родитеља чији је најважнији задатак да у овом периоду спрече физичко повређивање детета.
Око 3.-4. године дете може да схвати однос између узрока и последице (ако урадим ово, догодиће се …) и то му помаже да разуме зашто му је дозвољено да ради неке ствари а неке не. Ово схватање узрока и последице представља први корак ка прогресивном усвајању породичних стандарда и формирање онога што би се могло назвати “свешћу” о сопственим дужностима и ограничењима. Из тог разлога се тек од овог тренутка може причати о непослушности као свесном преступу постављених правила.
Kоји едукативни модел изабрати?
Након 2. године време је за саопштавање првих, једноставних правила која ће детету омогућити да научи шта је добро а шта лоше за његове родитеље. Након тога оно ће, уз помоћ маминих и татиних објашњења и сопственим искуством, схватати зашто се неко понашање оцењује позитивно а друго не. Међутим, ово пуко изговарање правила није довољно да би она била поштована и често ће бити потребан “сукоб” са малишаном који, управо кршењем правила, жели да искаже сопствену независност.
Маме и тате често сумњају у сопствене способности и исправност васпитних мера које заступају. Најчешће се примећује да родитељи примењују модел из свог детињства чак иако се сукобљавају са валидносћу шема научених у породици из које потичу.
Међутим, основна и најважнија ствар је поштовање сопствене природе и сопственог инстинкта избегавајући методе у којима се не препознајемо. На тај начин родитељу је лакше да буде увек коерентан у својим поступцима а детету да му верује кад нешто каже.
Kоје је право понашање?
Ево неколико правила која вам могу помоћи да успоставите и одржите ауторитет код детета:
Немојте постављати превише правила: нереално је очекивати да се дете од 3-4 године понаша као одрасла особа. Боље је држати се неколико јасних правила која су лака за поштовање.
Немојте константно мењати или импровизовати правила: дете има одлично памћење и ако му се данас дозволи оно што је јуче било забрањено оно може да мисли да правила и нису превише важна.
Избегавајте захтеве који треба да се испуне истог момента (“иди опери руке”, “долази одмах за сто”) ако је дете заузето игром. Оваква наредба ће сигурно изазвати неку врсту окршаја и изазова који доводе у питање ауторитет родитеља. Мудрије је детету дати времена – “још један круг и идемо кући”.
Kада детету наређујете да нешто уради тон мора да буде одлучан и чврст. Губљење контроле и драње може да уплаши дете и натера га да тог пута послуша из страха, али не доприноси ауторитету.
Хвалите дете када нешто добро уради. Уколико се дете само грди и за најмању ситницу биће му теже да схвати разлику између доброг и лошег.
Kазне: да или не?
До 2. године дете још увек није у стању да повеже своје понашање са казном. Из овог разлога претња да ће бити кажњено или примењивање казне неће постићи да дете постане послушно.
Од 3.-4. године овај механизам даје прве резултате. Важно је међутим држати се одређених правила.
Избегавати превише тешке казне које би могле да изазову негативно понашање код детета.
Не претити детету казном а затим је никад не применити. Овакво поступање може да изазове неверицу и сумњу код детета.
Показати сигурност у сопствене поступке: када сте се одлучили за казну, спроведите је до краја. Никако немојте ођедном променити мишљење и реакцију.
Не употребљавајте телесно кажњавање детета. Неколико добрих разлога зашто: линк докумената Укидање телесног кажњавања деце.
Извор: najboljamamanasvetu.com