Roditelji se često pitaju šta znači postaviti granice, kako ih postaviti, kako reagovati u pojedinim situacijama s malom decom. Biti dosledan je nešto što su puno puta već čuli, ali to je u praksi često je problem.
Treba da znate da je ispitivanje granica ponašanje koje očekujemo od deteta. Ne možemo se zbog toga na njega naljutiti niti ga kriviti.
Kako raste, dete ima sve veću potrebu za istraživanjem okoline, izražavanjem svojeg „ja“. To se ponekad može videti i u ponašanjima koja mogu biti po dete opasna, poput penjanja na nebezbedna mesta, istraživanje štekera, ringli i slično. Vaše čvrsto „ne“ može kod njega izazvati ljutnju, bes, protest, ali je to „ne“ i te kako potrebno kako biste ga zaštitili i podučili. Postavljajući jasne granice zapravo pokazujete ljubav i želju da detetu osigurate sigurnu okolinu, da ga naučite pravilima ponašanja, uspostavljanju odnosa s drugim ljudima.
Što je dete manje, granice treba da budu čvršće i jasnije. Kako dete raste i kako postaje odgovornije, granice se menjaju, popuštaju. Između druge i treće godine deca počinju da se osećaju sve više nezavisna, sve više toga žele da urade sama, da pokažu da mogu. Tada se često javljaju i protesti zbog postavljenih granica. U ovo vreme, uloga je roditelja da postave granice, a uloga dece da ih preispituju.
Granice treba da budu detetu jasne, i dobro definirane.
Dete mora da zna šta se od njega očekuje i koje su posledice za njegova ponašanja (poštovanje ili nepoštovanje pravila). Pri tome je važno uvažavati i potrebe deteta, odnosno korisno je da se roditelj uvek zapita koja je trenutna detetova potreba koju ono pokazuje svojim ponašanjem.
Moguće je da se istovremeno zadovolji neka određena detetova potreba ali i da se poštuju postavljene granice, odnosno i detetove i roditeljske želje mogu biti istovremeno zadovoljene. Npr. dete počne da se penje na nedozvoljeno mesto poput visoke police jer želi da dohvati neki njemu zanimljiv predmet. Roditelj u tom trenutku detetu treba jasno da kaže da se to ne sme, ali i da prepozna detetovu želju za istraživanjem te mu ponuditi drugi način kako tu želju može da ostvari. Stoga može podstaknuti dete da ga pita/zamoli da mu pokaže željeni predmet. Na taj način će postaviti granicu u ponašanju (ne sme se penjati), ali i podučiti dete poželjnom ponašanju (pitati) koje će i nagraditi (pokazati detetu predmet).
Postavljanjem granica možemo izbeći nastanak problema jer o njima pričamo pre nego što problem nastane (npr. postavljanje pravila o ponašanju u prodavnici pre kupovine). Dobro postavljenje granice su usmerene na detetovu saradnju, odnosno njihovo poštovanje roditelj može nagraditi, a kod nepoštovanja granica nagrada će izostati. Na taj način učimo dete i da bude odgovorno za svoje ponašanje odnosno za posledice istog.
Razlikuje li se postavljanje granica od pretnje i ucene?
Svakako. Postaviti granice razlikuje se od naredbi i pretnji jer se one upotrebljavaju u trenutku kada roditelji sami nisu smireni, kada gube kontrolu, kada su se granice već prekoračile, odnosno kada se ponašanje koje želimo izbeći već dogodilo, dok postavljanjem jasnih granica detetu dajemo do znanja šta očekujemo pre nego što se određeno ponašanje dogodi.
Stoga, „pravila igre” je korisno postaviti unapred kako ne biste dolazili u situacije u kojima dete ucenjujete ili mu pretite kako biste izbegli ponašanja koja ne želite.
Napadi besa
Sigurno da će dete kojem jasno postavite granice pokušavati da ih pomeri, no, na roditelju je da u svojim reakcijama bude dosledan (i kod kuće i u javnosti), te na taj način dete podučava poželjnim ponašanjima, ponašanjima kojima će dobiti ono što želi na prihvatljiv način.
Kod dece do četiri godine starosti frustracija, prepreke, postavljenje granice često dovode i do napada besa koje može biti praćeno udaranjem, vikanjem, bacanjem na pod, samopovređivanjem i slično. Takvi se ispadi češće događaju kada su deca umorna, gladna, žedna, iscrpljena i slično, u situacijama većeg emocionalnog uzbuđenja, straha, stresa ili pak dosade, ili kao oblik traženja roditeljske pažnje (posebno ako dete ima iskustvo da takvo ponašanje priziva mnogo roditeljske pažnje).
Kako izbeći nadaje besa?
Osigurajte vreme za igru s vašim detetom. Postavite jasne granice (detetu razumljive) i budite u njima dosledni, bez povremenih popuštanja. Pokažite poštovanje prema detetu – dajte mu do znanja da vam je jasno šta želi i kako se oseća i onda kada nešto ne može da dobije („Vidim da želiš čokoladu ali ne možeš je dobiti sada, nego posle ručka“).
Pomozite detetu da jasno i na prihvatljiv način izrazi svoje osećaje i želje. Iza ponašanja koja se često doživljavaju kao inat, prkos, neposlušnost i slično krije se detetova potreba koja nije jasno izrečena. Pomozite im da u tome budu uspešniji, dajte im primer šta i kako uraditi. („Sviđa ti se ta igračka, hteo bi da se igraš njom? Zamoli druga da ti pozajmi.“)
Korisnije je nagrađivati ponašanje koje je poželjno nego kažnjavati ponašanje koje ne želimo.
Obratite pažnju na što više poželjnih ponašanja u toku dana i pohvalite dete. Poželjna ponašanja se ne podrazumevaju, potrebno ih je prepoznati i pohvaliti. Time ćete povećati učestalost ponašanja koja želite da vidite kod svog deteta.
Kada se napad besa ipak dogodi…
- Ignorišite, ne uspostavljajte kontakt očima (pri tome budite sigurni da je dete sigurno, zaštićeno, da se ne može povrediti)
- Pomerite dete iz situacije u kojoj se napad besa javio, ako je to moguće
- Obratite pažnju na dete kada počne da se smiruje ili ponaša na željeni način
- Kod blažih protesta preusmerite detetovu pažnju na nešto drugo
- Ne popuštajte u zahtevima da biste smirili napada besa
- Kod kuće se ponašajte jednako kao i napolju (ne popuštajte zbog okoline)
Napadi besa će proći a dete će naučiti da poštuje pravila, tuđa osećanja i potrebe, naučiće da izražava svoje emocije, kako da se nosi s frustracijom, a sve to će mu u budućnosti pomoći da bude zadovoljnije i uspešnije u kontaktu s drugim ljudima.
Autor: dipl. psiholog i profesor Rebeka Bulat
Izvor: harfa.hr