Susan je svom šestogodišnjem sinu Džonu kupila iPad kada je bio prvi razred. „Pomislila sam, zašto da mu ne dam da se oproba?“, rekla mi je tokom terapijskog susreta. Škola u koju je krenuo Džon je počela sa korišćenjem tehnologije na sve mlađem i mlađem uzrastu – i njegov nastavnik informatike je na sav glas pričao o njenom obrazovnom značaju – tako da je Susan želela da uradi ono što je nabolje za njenog peščanokosog sina koji je voleo čitanje i bejzbol.
Počela je tako što je dozvoljavala Džonu da igra različite obrazovne igrice na njegovom iPad-u. U nekom trenutku, on je otkrio Majnkraft, igricu za koju je nastavnik informatike osiguravao da je „samo elektronski Lego“. Sećajući se koliko se zabavljala kao dete gradeći i igrajući se međusobno uklopivim kockicama, Susan je dozvolila svom sinu da se tokom popodneva prepusti svetu Majnkrafta.
U početku, Susan je bila prilično zadovoljna. Džon je delovao zaokupljen kreativnom igrom dok je istraživao njen kockasti svet. Primetila je da igra nije baš ličila na Lego kojeg se sećala – uostalom, u svojoj dobroj staroj igi, nije morala da ubija životinje i traži retke minerale da bi preživela i prešla u sledeći nivo. Džon je izgledao kao da stvarno voli igranje i osim toga, škola je čak imala i Majnkraft klub, pa koliko loše je to onda moglo biti?
Ipak, Susan nije mogla da porekne da je primećivala promene kod Džona. Bivao je sve više i više usredsređen na igru i gubio je zanimanje za bejzbol i čitanje, i odbijao je svoja zaduženja u kući. Nekoliko puta se dešavalo da se probudi ujutru i da joj kaže da vidi kockaste oblike u svojim snovima.
Iako ju je to zabrinjavalo, mislila je da njen sin samo ispoljava bujnu maštu. Kako je njegovo ponašanje nastavljalo da se pogoršava, ona je pokušavala da mu oduzme igrice, ali Džon je tada imao napade besa. Njegovi izlivi su bili toliko ozbiljni da se ona predavala, još uvek iznova i iznova misleći da je sve to „obrazovno“.
Međutim, jedne noći je shvatila da nešto ozbiljno nije u redu.
„Ušla sam u njegovu sobu da ga obiđem. Mislila sam da spava, ali sam se tada prestravila…“
Pronašla ga je krevetu u sedećem položaju, širom otvorenih očiju, njegove krvave oči su gledale u daljinu, dok je svetleći iPad ležao pored njega. Izgledao je kao da je u transu. Van sebe od straha, Susan je morala više puta da trese dečaka da bi ga trgla. Izbezumljena, nije mogla da razume kako to da je od zdravog i srećnog dečaka njen sin postao zavisnik od igrice i završio u stanju katatonične obamrlosti.
Postoji razlog zašto su većina roditelja obazrivih kada je tehonologija u pitanju, zapravo inženjeri i tehnološki dizajneri. I sam Stiv Džobs je bio „ozloglašen“ kao roditelj čija deca nisu bila previše izložena tehnologiji. Izvšni direktori i inžinjeri iz Silikonske doline, upisuju svoju decu u NE tehnološke Valdorf škole. Osnivači Google-a Sergej Brin (Sergey Brin) i Lari Pejdž išli su u NE tehnološku Montesori školu, isto kao i tvorac Amazon-a Džef Bezos i osninvač Wikipedije Džimi Vejls.
Mnogi roditelji intuitivno razumeju da sveprisutni usijani ekrani imaju negativne posledice na decu. Možemo da vidim agresivne izlive besa kada se uređaji oduzmu deci i velike varijacije u rasponu pažnje kada deca nisu trajno podsticana svojim hiperuzbuđujućim uređajima. Još gore, vidimo decu kojoj postaje da bude dosadno, postaju bezvoljna, nezanimljiva i nezainteresovana kada nisu „uključena“.
Ali je gore nego što mislimo.
Znamo da su ti iPad-ovi, pametni telefoni i Xbox-ovi oblik digitalne droge. Skorija istraživanja moždanih slika pokazuju da oni utiču na prednji deo moždane kore – koji kontroliše izvršno funkcionicanje, uključujući i kontrolu impulsa – na isti način kako to radi kokain. Tehnologija je toliko hiper – uzbuđujuća da povećava nivo dopamina – neurotransmitera za dobro osećanje koji je najviše uljučen u dinamici zavisnosti – isto koliko i seks.
Ovaj zavisni efekat je razlog zašto je Dr. Petar Vajbrou, direktor neuronauka na UCLA univerzitetu, nazvao ekrane „elektronski kokain“ i kineski istraživači zovu ih „digitalni heroin“. Zapravo, Dr. Endru Doan, direktor tima za istraživanje zavisnosti pri Pentagonu i Američkoj mornarici – koji je istraživao zavinost od video igrica – naziva video igrice i ekrane „digitalna pharmakeia“ (grčki naziv za drogu).
Tačno tako – mozak vašeg deteta tokom igranja Majnkrafta izgleda kao mozak na drogi. Zato i ne treba da nas čudi to što naše mališane jedva uspevamo da odlepimo od ekrana i što postaju ljuti i iznervirani ako im bilo šta prekrati njihovo vreme za ekranom. Povrh toga, stotine kliničkih studija pokazuje da ekrani povećavaju depresiju, anksioznost i agresiju i mogu čak da dovedu i do psihotičkih obeležja u kojima igrač izgubi kontakt sa realnošću.
U mojoj kliničkoj studiji sa preko 1000 tinejdžera, u poslednjih 15 godina, otkrio sam da je stara tvrdnja „Bolje sprečiti nego lečiti“, posebno tačna kada se radi o tehnološkoj zavisnosti. Kada je dete jednom prešlo liniju prave tehnološke zavisnoti, lečenje može biti veoma teško. Zapravo, otkrio sam da je mnogo lakše lečiti zavisnike od heriona ili metamfetamina, nego gejmere i zavisnike od Fejsbuka i drugih društvenih mreža, izgubljene u Matriksu.
Prema izveštaju Američke Pedijatrijske Akademije iz 2013, deca straosti 8 – 10 godina provode 8 sati dnevno koristeći razne digitalne medijume, dok tinejdžeri ispred ekrana provode 11 sati dnevno. Svako treće dete koristi tablet ili „pametni“ telefon pre nego što progovori. Takođe, udžbenik „Zavisnost od Interneta“ Dr. Kimberli Jang, kaže da 18% mladih studentskog uzrasta, u SAD pati od zavisnosti od tehnologije.
Kada se jednom pređe granica potpune zavisnosti (bez obzira da li je u pitanju droga ili tehnologija ili nešto treće), prvo što je potrebno da bi terapija imala bilo kakve šanse za uspeh je detoksikacija. Kod tehnologije to podrazumeva potpunu digitalnu detoksikaciju: bez kompjutera, pametnih telefona i tableta. Ekstremnijim vidovima digitalne detoksikacije se izbacuje čak i televizija. Uobičajeno vreme trajanja detoksikacije je 4 – 6 nedelja. To je vreme koje je potrebno da bi se hipernadraženi nervni sistem „resetovao“. Ali to nije lako postići u današenjem društvu koje nas okružuje tehnologijom i u kom su ekrani posvuda. Čovek može da preživi bez droge ili alkohola, ali kod tehnološke zavisnosti digitalna iskušenja su sveprisutna.
Kako onda da sačuvamo našu decu od preterivanje? Nije lako.
Za početak, najbitnije je da sprečite da vaš četvorogodišnjak, petogodišnjak ili osmogodišnjak postane navučen na ekrane. To znači da koristi Lego umesto Majnkrafta; knjige umesto iPad-a; prirodu i sport umesto TV-a. Ako je potrebno, zahtevajte da škola vašem detetu, ne daje tablet ili Hrombuk , pre nego što napune, najmanje 10 godina (neki preporučuju i 12).
Imajte iskren razgovor sa vašim detetom o razlozima zašto mu ograničavate vreme za ekranom. Večerajte sa vašom decom bez ikakvih elektronskih uređaja na stolu – isto kao što je i Stiv Džobs imao večere bez tehnologije sa svojom decom. Nemojte da postanete žrtva „Sindroma rastrzanih roditelja“ – kao što znamo iz teorije o socijalnom učenju, „Majmun vidi, majmun radi“.
Kada razgovaram sa svojim devetogodišnjim dečacima, blizancima, imam iskren razgovor sa njima o tome zašto ne želimo da imaju tablete ili igraju video igrice. Objasnim im da neka deca previše koriste svoj uređaj i da im bude teško da zaustave ili kontrolišu vreme koliko igraju. Pomogao sam im da razumeju da ako budu zaokupljeni ekranima i Majkraftuju kao što to rade neki njihovi prijatelji, ostali delovi njihovog života će da trpe. Možda neće više želeti da toliko igraju bejzbol; neće čitati knjige tako često; biće manje zainteresovani za naučne i prirodne projekte; biće isključeni iz života njihovih prijatelja iz stvarnog života. Začuđujuće, njima ne treba puno ubeđivanja pogotovo kada vide iz prve ruke promene kroz koje su prošli njihovi prijatelji kao uzrok preteranog vremena za ekranom.
Razvojni psiholozi razumeju da zdrav dečji razvoj uključuje i društvenu interakciju, kreativno maštovitu igru i uključenost u stvaran, prirodni svet. Ali nažalost, virtualni, zavisnički svet ekrana pomračuje i otupljuje te razvojne procese.
Isto tako znamo i da su deca sklona begu u zavisnost onda kada se osećaju usamljeno, otuđeno, bez svrhe i kada im je dosadno. Tada je pravo rešenje da se deci pomogne da prožive stvarna iskustva i realne, fizičke kontakte sa drugima. Ovako aktivirano dete koje je izloženo kreativnim aktivnostima i povezano sa svojom porodicom u većini slučajeva neće bežati u svet digitalne fantazije. Ipak, čak i ako se detetu pruži sva ljubav i podrška, ono ipak može biti uvučeno u Matriks kada se jednom susretne sa hipnotušićim ekranima i kada iskusi njihove zavisničke osobine. Na kraju krajeva, svaka deseta osoba ima sklonosti ka zavisničkim tendencijama.
Na kraju, moja klijentikinja Suzan je oduzela tablet svom sinu Džonu, ali oporavak je bio mučan i sa mnogo prepreka i koraka unazad.
Nakon četiri godine i uz mnogo podrške, Džonu je danas mnogo bolje. Naučio je da koristi kompjuter na zdraviji način i povratio je izvesnu ravnotežu u svoj život. Igra za bejzbol klub i ima nekoliko bliskih drugova iz škole. Ipak njegova majka je i dalje na oprezu i predstavlja pozitivnu i aktivnu ulogu u njegovom životu kada je u pitanju upotreba tehnologije, jer se ponovni pad može desiti iznenada, u trenutku slabosti, kao i kod bilo koje druge zavisnosti. Njena rešenja podrazumevaju da Džon ima zdrave „ventile“ kroz koje oslabađa energiju, nema kompjuter u spavaćoj sobi, a za stolom se svake večeri večera bez upotrebe tehnologije.
(Dr Nikolas Kardaras, 2016.)
Prevela: Julija Milovanović
Izvor:http://nypost.com / Škola intelektualnih veština