Није лако бити мајка, каже моја кума. Али бити мајка кад имаш строгу мајку – е то је тек изазов! Знате оно, шта год да урадите мора да буде савршено, али некако никад није довољно добро. Све петице у ђачкој књижици, редовно се тренира спорт, учи се музички инструмент, све по ЈУС-у. Али „браво, свака част!“ – нису у речнику очекивања родитеља.
Растеш, надрастеш, мислиш – и прерастеш – родиш своје дете и кажеш: ја ћу, вала, другачије!
Ал’ нећеш, јер иза сваке мајке која је рекла: „Ја ћу другачије“, стоји њена мајка која прети прстићем симболично и говори: „Грешиш, није ти ово добро.“ Моја је отишла корак даље и без пардона, између два срка кафе рекла: „Само га пусти да ти се попне на главу, још то није урадио.“
Е сад, како објаснити жени којој никад нисам могла одговорити ни на једну наредбу да ја са својим дететом разговарам? Да допуштам да каже како се осећа. Да га нећу пустити напоље без јакне кад је температура у минусу, али да ћу свакако пустити да се љути. Или – како моја мајка каже – да ми се попне на главу.
– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!
– Добро, мама. – обично бих тако одговарала.
Било је ситуација раније, где бих погла главу и послушала је. Смешно, зар не? Мајка си, а у ствари си дете. Јер док покушаваш да изградиш здрав однос и будеш особа на коју се твоје дете угледа, ти си под будним оком своје мајке и даље она девојчица у грчу. Она што стрепи од маминог мишљења. Она што чека на мамину дозволу. За шта? За све. И онда дрекнем на Павла. „Натерам га“ да ме послуша. Једном сам га уштинула, јер није хтео да покупи играчке, а мама је само вртела главом у стилу: рекла сам ти ја.
Свака њена посета била је у истом знаку – замерање, приговарање, критика. Увек би морала да каже како нешто не радим како треба, како ће нам то „допуштање свега и свачега“ главе доћи, како детету не можеш да верујеш, мораш да га контролишеш у сваком погледу. „И ја сам тебе држала строго, па шта ти фали, кажи ‘ајде!“ или она друга, још боља: „Није ми јасно, као да те ништа нисам научила. Да уопште немаш ауторитет над овим дететом!“
А зашто? Зато што га загрлим кад се расплаче.
Зато што му кажем: разумем да си љут на маму, али један цртани је довољан. Хајмо сада да наместимо кревет и прочитамо причу.
Зато што не урлам на дете које плаче да бих га тако „смирила“.
Прво сам се бранила од тих маминих стрелица. Правдала се, објашњавала. После сам бунтовно иступала: „Добро је, мама, ја радим овако и готово!“ – само то се никако није примило, јер сам говорила једно, а мислила друго. „Ја радим овако, зашто то не прихватиш? Зашто ти није довољно добро?“
Врхунац је био кад је рекла: упропастићеш ово дете. Изговорила је те речи наглас као неопозиву пресуду. И одједном, опет сам била други основне, а она огромна изнад мене са претећим погледом: „Како си добила тројку?!“
Хтела сам да питам: чиме ћу га упропастити? Љубављу?
Али сам гутала кнедле, јер сам унапред знала одговор: „Дете не треба да се мази толико, мислиш да ће га живот мазити?“
Дете од три године.
Отплакала сам ту њену посету. Тад сам схватила. Нешто мора да се промени. Само нисам знала како, па сам ишла линијом мањег отпора и правила се глува. За то је требало психички се припремити за сваки разговор с њом. Моја кума није психотерапеут, али има чаробне моћи доброг слушаоца:
– Чујеш ли себе? Припремаш се за разговор с мајком? Као да родитељство није довољно тешко, него ћеш још да отежаш себи тако што ћеш да будеш велико дете своје мајке?! Ма ‘ајде, молим те! Знаш шта, хоћу следећи пут кад ти мама дође да јој будеш равна. Да јој одговориш као мајка свог детета, а не као њено дете. Разумеш шта ти причам?
– Ништа ми није јасно. Шта причаш? Ко је дете?
– Па ти си дете.
– Па знаш како моја мајка каже: ја ћу увек бити њено дете.
– Ма то је тачно и нико то не оспорава, само треба бити свестан. Имаш 34 године, знаш? Одрасла си жена. Бићеш ти њено дете и кад прославиш 60. рођендан, али то важи само за ваш однос, не и за твоје друге улоге и одлуке. Одрасла си, сети се. Није ти потребна мамина дозвола. И све док се понашаш тако срамежљиво и чекаш да ти она одобри све што радиш, она ће да те критикује и да ти замера. Твој задатак је да будеш одрасла сада, разумеш?
Нисам је одмах разумела. Превише је то било замршено за моју главу – јер сам, наравно, размишљала као ћерка.
***
Дан је био леп, сунчан и леден. Мама је дошла да попијемо кафу и да види Павла.
– Мамице, кад ћемо у парк?
– После, љубави. Сложи коцкице и идемо.
– Али ја хоћу саааааад.
– Разумем те, али не можемо сад. Сложи све коцке, скупи аутиће, спреми свој ранчић. Касније ћемо у шетњу.
Игнорисала сам мамин поглед овог пута – иако сам знала да је укључила свој „строги радар“. Кратко се накашљала. Опет сам се правила да не примећујем, да је „случајно“. Можда и искључи радар, помислила сам.
– Видим, код вас и даље по истом?
– На шта мислиш?
– Па пуштате да вам дете диктира живот.
– Мама, дете је дете и жели у парк. Ја сам му мајка и разумем га. Ићи ћемо у парк касније. Као што сам му лепо и рекла. Као што и сад теби лепо кажем.
– Ја не знам што ово допушташ! Ја те тако нисам учила!
– Мама, хвала ти, али ову лекцију не можеш да ме научиш. Ти си била мајка мени, а ја сам мајка Павлу.
– Ништа ја тебе не разумем!
– Нема везе, мама. Ја разумем. Каква ти је кафа?
