Pre par dana, organizovali smo porodični piknik – suprug, deca i ja. Dok sam hranila ćerku koja je još beba, posmatrala sam muža kako pomaže našem starijem sinu da se popne na tobogan. A onda sam skrenula pogled na scenu u blizini. Mlada mama sedela je za stolom za piknik odmah do mene. Hranila je bebu koja je bila otprilike istog uzrasta kao moja ćerka. Malo starija žena, pretpostavljam njena majka, igrala se sa drugim, nešto starijim detetom.
Posmatrala sam ih neko vreme, a onda je njena beba počela neutešno da plače. Žena je pitala majku: „Šta da radim?” Majka je smireno prišla, podigla dete i rekla ćerki da ode da se poigra sa sinom. „Jesi li sigurna?”, upitala je mlada žena. „Sasvim sigurna.”
Priznajem, osetila sam kako me steže ljubomora prema toj ženi. Ja nisam imala nikog ko bi to učinio za mene. Moja majka je umrla pre nekoliko godina. A tako bih volela da je sada tu, iz milion razloga.
Volela bih da moja majka zna da je dobila unuka. Posle godinu dana u bolnici, umrla je kad je moj sin imao samo šest nedelja. Znam da bi bila tako srećna da ga je upoznala. Jednom sam ga odvela kod nje u bolicu, par dana pre nego što je umrla, ali nisam sigurna da je ona to uopšte razumela.
Volela bih i da je moja majka znala da ima unuku. Moja mala devojčica već se ponaša kao prava dama. Mnogo liči na svoju baku. Svaki njen osmeh je nežan, a razoružava. Sećam se da mi je majka jednom rekla da je samo osmehom mogla da pridobije ljude oko sebe. Obožavala bi moju ćerku, samo da je dobila priliku da je upozna…
Volela bih da je moja majka mogla da mi donese hranu kad sam se porodila. Bila je najbolji kuvar kog sam znala. Mogla je da otkrije recept za neko jelo samo tako što bi ga probala. Znam koliko bi bila srećna da je mogla da mi pomogne – da spremi nešto što volimo i donese nam da ručamo.
O, kako bih volela da sam mogla da pozovem moju majku kad izgubim strpljenje sa decom. Ona bi tačno znala šta treba da kaže da bi me smirila i uverila da će sve biti u redu. Umesto toga, oslanjala sam se na drugarice, internet i knjige o roditeljstvu.
Volela bih da sam imala njeno rame da se isplačem u trenucima kad osetim da nisam dobra majka svojoj deci ili kad sam jednostavno tužna i izgubljena. Ona bi me saslušala i, još važnije, razumela. Niko ne može da vas razume kao majka. Baš niko.
Volela bih da moja deca imaju još jednu osobu u životu koja misli da su savršeni. Nekog ko njihove nestašluke smatra neodoljivim i ko je u stanju da igra istu igru satima i da mu ne dosadi. Moja majka bila je umetnik, volela je da slika. Bila bi tako ponosna na svog talentovanog unuka. Kad zatvorim oči i maštam, vidim svog sina za stolom, sa papirom i bojicom u ruci i moju majku kako sedi pored njega i vodi njegovu ruku, učeći ga da crta zmaja.
Ali više od svega, volela bih da sam imala priliku da kažem svojoj majci koliko sam joj se divila i koliko sam je poštovala. Nikad nisam shvatila koliko je bila snažna i divna, dok nisam i sama postala majka. Uspevala je da podiže dvoje male dece, vodi domaćinstvo i radi. Svoj život je posvetila pomaganju drugim ljudima – na poslu, kod kuće, svuda gde je imala priliku.
Svaka mama koja nema mamu razumeće o čemu govorim. To je praznina u srcu koju ništa drugo ne može popuniti i koja se vremenom ne smanjuje. Ali, svakog dana, dok gledam svoju decu, osećam prisustvo moje majke i to me teši. Vidim njenu nežnost u osmehu moje kćeri i njenu energiju u očima svog sina.
Nadam se da je duboko u svom srcu znala koliko sam ponosna što sam njena ćerka.