Detinjstvo je jedno i ne treba ga oduzimati i menjati za sadržaje koji su iz roditeljske perspektive korisniji od obične igre.
Sve počinje u najranijem detinjstvu. Mladi roditelji su bombardovani informacijama poput „prve tri su najvažnije“ ili kako od najranijeg uzrasta treba neprestano stimulisati dete jer tada će naše čedo izrasti u superinteligentno i pametno biće. Stvara se utisak kako postoji uski vremenski obruč u ranom detinjstvu unutar kojeg treba svim snagama delovati na mozak deteta, inače smo u sosu jer nam dete kasnije neće postići dobre akademske rezultate.
Za malene bebe postoji svašta na tržištu, od muzike koja će ih učiniti pametnima, igračaka za razvoj mozga, sportskih aktivnosti, jezičnih škola… Dobar primer je ludilo oko Mocartovog efekta, ukratko, već u stomaku detetu puštajte Mocarta i dete će vam biti inteligentnije. Istina je takva da ovaj efekt nema naučno uporište. Izvorni članak na kojem se temelji čitava priča objavljen je u časopisu Nature 1993, a autorka (Frances Rausher) je istraživanje sprovela na 36 studenata, a ne beba.
Međutim, bez obzira na to što se radi o mitu, industrija je nanjušila dobru priliku, pa se danas masovno prodaju CD-i s muzikom za bebe. I tako se priča nastavlja kako deca odrastaju. Roditelje je lako pridobiti pričom kako će određena aktivnost ili naprava poboljšati njihovo dete. S vremenom sve počinje da nalikuje na trku. Vozaju se na francuski, na sviranje, pevanje, plesanje… U školi su i ujutro i popodne jer treba stići na sve izborne predmete i vannastavne aktivnosti. Auto im postaje drugi dom, tamo jedu, uče i spavaju jer treba se vozikati na sve aktivnosti.
Zanimljiva je činjenica koju spominje Louv (2015), kako se epidemija gojaznosti dece poklapa s najvećim porastom organizovanog dečjeg sporta! Sportski programi očigledno nisu dovoljni. U poslednjih 30 godina prevalencija gojaznosti kod dece se gotovo utrostručila (CDC). Jako je puno telesnih i mentalnih posledica koje su manje ili više povezane s akademskim pritiscima na decu od najranijeg uzrasta, denaturiranjem detinjstva-odnosno oduzimanjem mogućnosti igre i istraživanja u prirodnom okruženju, preteranom upotrebom tehnologije i sedentarnim životom. Kristine Gros-Loh u svojoj knjizi „Roditeljstvo bez granica“ odlično opisuje važnost nestrukturisane igre. Ona navodi kako je slobodna igra u prirodi (na otvorenom) nezamenjivi facilitator kognitivnog razvoja. Deca izmišljanjem sopstvenih igara i pravila kao i međusobnom interakcijom naročito utiču na samokontrolu – jedno od ključnih obeležja akademskog uspeha. Današnje američko petogodišnje dete ima samokontrolu kao trogodišnje dete iz 1940. godine (Principe, 2011).
Slobodna igra može izgledati kao da dete ne radi ništa značajno, ne postiže ništa što je merljivo ili što rezultira određenim ishodom, ali u tom procesu događaju se vrlo kompleksne radnje jer priroda sadrži elemente (igračke) nedefinisanih delova, ima „otvorene“ krajeve koje dete može koristiti na mnoge načine te kombinovati s drugim nedefinisanim delovima pomoću mašte i kreativnosti. Tipični primeri takvih elemenata su voda, drveće, cveće, trava, blato (Louv, 2015). Mogao bi se napisati esej o svemu što će dete naučiti iz igre s blatom; od mogućih tekstura korišćenjem dodataka iz prirode, fizikalnih obeležja u odnosu na teksturu, korišćenje kao mase za modelovanje i gradnju, korišćenje kao projektila ispaljenog pomoću šibe, varijacije u daljini izbačaja u odnosu na dužinu štapa s kojeg se baca blato zbog promene u ugaonoj brzini…
Neko bi mogao da tvrdi da je računar sa svojim beskonačnim mogućnostima najdublja kutija nedefinisanih delova. Ipak, binarni kod načinjen od 0 i 1 ima svojih ograničenja. Doživljavanje prirode pomaže deci da razumeju stvarnost prirodnih sistema kroz primarno iskustvo. Ona demonstrira prirodna načela poput umreženosti, ciklusa i evolutivnih procesa. Veliki broj istraživanja potvrđuje kako je izlaganje prirodi bitno za fizičko i emocionalno zdravlje dece, takođe ono može smanjiti simptome hiperaktivnosti i ADHD-a, poboljšati kognitivne funkcije i pojačati otpornost na negativni stres i depresiju. U 2.5 miliona ljudske istorije deca su se igrala na otvorenom, u prirodi.
Za nove generacije, priroda je više apstrakcija nego stvarnost. Nije li logično ako im se uskrati igra u prirodi, kao što je slučaj u zadnjih par decenija da će se to negativno manifestovati na neki način. Evolucioni ostaci prošlih iskustava duboko su utkani u nervni sistem naše vrste.
Danas se skupo plaća čas stručno vođenih sportskih programa za decu, koji se najčešće sprovode u zatvorenim prostorima, s druge strane retki roditelji odvode decu u prirodu i s njima provode vreme – što je potpuno besplatno i verovatno korisnije od bilo kakvog sportskog programa. Zapravo, veliki nedostatak i najveća prednost neplanirane zabave u prirodi je da ništa ne košta.
Nedostatak zato što nema većih ekonomskih interesa u tome, stoga izostaje i promovisanje i reklamiranje. Ako deca voze bicikl ili trče, ne troše fosilno gorivo, nisu ničije slušateljstvo, ne stvaraju novac ni za koga.
Zaključno bih podsetio na jednu uzrečicu kako je ponekad manje zapravo više. Možda je takav slučaj i sa današnjom decom? Razvijeni svet je izgleda zahvatila epidemija preteranog roditeljstva, ili kako je to 1969. dr Haim Ginot nazvao, helikopter roditeljima. Kako navodi Gros-Loh (2014), ne postoji povezanost između aktivnosti iniciranih od roditelja s ciljem pripremanja deteta za budući akademski uspeh i stvarnih akademskih postignuća, naprotiv, žar s kojom roditelji žele pripremiti svoje dete za akademsku budućnost može samo imati negativni učinak. Takođe, određena su istraživanja pokazala kako pohađanje edukativnih centara od najranijeg uzrasta, koji bebama i predškolcima obećavaju akademsku prednost u školi, zapravo stvaraju poteškoće kod dece u smislu teskobe pred ispit, snižene kreativnosti i odbojnosti prema akademski usmerenim sadržajima. Nadalje, spominje se i kako „veštačko stimulisanje“, odnosno rano učenje sadržaja koju su razvojno neusklađeni s detetovom starošću može ometati detetov razvoj. Zanimljiva je studija u kojoj je pokazano da što su više bebe gledale edukativne video materijale napravljene za njih, to su sve teže usvajale nove reči. Sve navedeno upućuje na zaključak kako je besmisleno a potencijalno i štetno pokušavati ubrzati dinamiku razvoja dece, detinjstvo je jedno i ne treba ga oduzimati i menjati za sadržaje koji su iz roditeljske perspektive korisniji od obične igre.