Негде успут смо нешто гадно погрешили

14 септембра, 2020

Негде успут смо нешто гадно погрешили.

Децу прерано одвајамо од маме.

Осам сати дневно одгаја их једна васпитачица на 15 беба. Тату и маму виде упола мање.

Слушамо их како плачу и убијамо властите инстинкте, јер су нам рекли да је то нормално и тако мора бити.

Очекујемо да једу, спавају, расту, пузе и ходају по таблицама и графиконима, а не знамо да препознамо шта значи њихов плач.

Очекујемо да заспе кад ми желимо, престану да плачу кад ми желимо, пробуде се кад ми желимо и скину се из пелена кад ми то замислимо.

Више времена трошимо на тренинге, језике, течајеве и подуке него на грљење и пољупце.

Гледамо слатке бебе и медене штенце на интернетима, а својима одбрусимо да нас не гњаве.

Више времена проведемо пред екраном него у игри с децом, а онда се дуримо кад деца не желе да се друже с нама.

Ми имамо право на грешке, нервозу, да вичемо и будемо бесни, али детету то исто не толеришемо.

Живимо да би радили, не радимо да бисмо живели.

Више времена током дана проведемо с колегама него са члановима своје породице.

Даћемо много новца на ципелице, куцу свезналицу и аутић на даљински, али немамо времена за заједнички ручак.

Плачемо за својим детињством, а децу ућуткујемо, плашимо, успоравамо, претимо им.

Касније се чудимо где смо то омашили.

Омашили смо као човечанство. Цео гол смо омашили.

Аутор: Мала кме осваја свијет

Приредила: А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама