Negde usput smo nešto gadno pogrešili

14 septembra, 2020

Negde usput smo nešto gadno pogrešili.

Decu prerano odvajamo od mame.

Osam sati dnevno odgaja ih jedna vaspitačica na 15 beba. Tatu i mamu vide upola manje.

Slušamo ih kako plaču i ubijamo vlastite instinkte, jer su nam rekli da je to normalno i tako mora biti.

Očekujemo da jedu, spavaju, rastu, puze i hodaju po tablicama i grafikonima, a ne znamo da prepoznamo šta znači njihov plač.

Očekujemo da zaspe kad mi želimo, prestanu da plaču kad mi želimo, probude se kad mi želimo i skinu se iz pelena kad mi to zamislimo.

Više vremena trošimo na treninge, jezike, tečajeve i poduke nego na grljenje i poljupce.

Gledamo slatke bebe i medene štence na internetima, a svojima odbrusimo da nas ne gnjave.

Više vremena provedemo pred ekranom nego u igri s decom, a onda se durimo kad deca ne žele da se druže s nama.

Mi imamo pravo na greške, nervozu, da vičemo i budemo besni, ali detetu to isto ne tolerišemo.

Živimo da bi radili, ne radimo da bismo živeli.

Više vremena tokom dana provedemo s kolegama nego sa članovima svoje porodice.

Daćemo mnogo novca na cipelice, kucu sveznalicu i autić na daljinski, ali nemamo vremena za zajednički ručak.

Plačemo za svojim detinjstvom, a decu ućutkujemo, plašimo, usporavamo, pretimo im.

Kasnije se čudimo gde smo to omašili.

Omašili smo kao čovečanstvo. Ceo gol smo omašili.

Autor: Mala kme osvaja svijet

Priredila: A. Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama