За родитеља је вероватно једна од најтежих ситуација она у којој дете из школе или вртића долази тужно, ћутљиво, потиштено, а не жели о томе да разговара.
На питања попут: „Шта није у реду?“, „Зашто си тужан?“, „Да ли је неко био лош према теби?“, родитељ добије кратак одговор – све је у реду, нисам тужан, није.
А ви сте га родили, знате сваки делић његовог бића и кад нешто није у реду, не може вас преварити.
И све до недавно сте о свему причали, увек је говорио када се осећа лоше, увек се отварао и тражио савет. А сад одједном – тишина. За родитеље је то јако стресно, а готово свако од нас једном је то доживео или ће доживети, обично у пубертету, али није правило.
Моја деца имају четири и шест година и у овом периоду је све тако једноставно, у поређењу са оним што мислим да нас чека. Јутјубери, Тиктокери, потреба да се истакнеш у друштву, подсмех због тога што немаш патике које коштају као месечни минималац – са свим тим мој муж и ја већ сада тражимо начин да се суочимо, да објаснимо, да погрешне узоре елиминишемо или да их бар научимо да то није нешто што треба да им буде модел понашања.
И ако све урадимо савршено (што је немогуће) доћи ће сигурно дан када ће имати проблем, а са мном о томе неће желети да говоре. Мој задатак биће да проценим – да ли је то нешто стварно важно или нешто са чим могу сами да се боре.
Једна мама је на друштвеним мрежама дошла у такву ситуацију са својим дечаком који је тада био још основац. Не знајући како да му приђе, како да му помогне да јој се отвори, дошла је на сјајну идеју која ми се јако допала.
Наиме, после неколико дана ненападног покушавања да од њега извуче одговор на питање шта није у реду, предложила му је једноставну, а генијалну ствар – купиће посебну свеску за њих двоје. У ту свеску ће обоје моћи да запишу нешто што би овом другом била порука, а што не могу или не желе да кажу на други начин. Тако је и било.
Мама је купила свеску, показала му где ће она стајати и сваке вечери проверавала да ли је нешто уписао. После неколико дана, коначно је уместо празног листа угледала једну страну стидљиво написаног текста где је он полако отворио врата за разговор. Мама је мудро наставила комуникацију на исти начин. После два-три дана га је и упитала да ли жели о томе да разговара. Рекао је да жели.
Понекад је тешко неке ствари превалити док неког гледате у очи. Страх од осуде, неразумевања или просто од тога да ћете пасти у нечијим очима, уме да паралише. Ова мама је свом сину отворила врата да јој проблем исприча, а да не морају да се у том моменту погледају. Могао је сваку реч да измери или обрише па поново да напише. Могао је и да поцепа ако се предомисли.
Дајте својој деци шансу да вам оно што их тишти кажу на начин на који им олакшава. Или им дајте и шансу да вам не кажу, ако сте проценили да то није нешто од животне важности.
Ја ћу већ сад купити две овакве свеске, нека стоје, можда затребају…
Аутор: Александра Цвјетић