Сећам се када смо кренули у школу, моја генерација, како је све то величанствено изгледало, лепи, здрави, насмејани, свако је у себи носио таленте и приче које су касније требале да буду испричане.
Готово сви неговани, мажени и пажени, испраћани у школу као у нешто најважније на свету. Иза наших одела и фризура вириле су наше маме и тате, наше баке и деке, све идилично, као у најбајковитијем филму.
Затим екскурзије, рођендани, мали одмори, велики одмори, толико тога доживљено по први пут.
И расли смо, расли, били све већи, стално нова другарства, и нови моменти…
Затим заљубљивања, прве љубави, стидљиве, прве цигарете, забрањене, још толико тога доживљено по први пут…
Свако је у себи носио своја будућа занимања, своје филмске улоге, музичке, спортске, свако је имао јасно изграђен филм о себи, и свету. Свако је знао за шта увече леже, и због чега се ујутру буди.
И онда је, одједном, све почело да стаје. Готово преко ноћи. Нестали су снови, нестале су чисто испеглане кошуље, нестале су младе маме и тате испред школе и претворили се у смртно озбиљне људе. Нестали су невини дечачки погледи, нестала су очекивања од других да решавају наше проблеме, нестао је онај осећај да се око нас врти читав свет. Настало је нагло буђење, и сусрет са људима и средином каквом нисмо ни слутили да постоји.
Сада смо ту, его моје генерације у коисцима, на бувљаку, на пијаци, ето мојих другова у кладионицама, коцкарницама, ето мојих другарица у трећој смени у којекаквим биртијама где је и бог рекао лаку ноћ. Ето нас, то смо ми, ко би рекао да ће она уредна дечица постати разбацана гомила која не зна где удара…
Мимоилазимо се, вешто, исто као што смо се пре вешто повезивали. Нема више оног сјаја у очима, нема оне дечије радости, свако гледа да преживи како зна и уме. Сањају се Швајцарске и Шведске, сањају се било какви послови, воде се борбе са окружењем, килограмима, лошим шефовима, навикама, браковима.
Долазе већ њихова деца, обавезе које остављају тако мало слободног времена за себе, и у потпуности мењају животне улоге.
Шта се десило у међувремену?
Како је могуће да живот који живимо толико одудара од свега онога што смо сањали?
Где је то дуго очекивано Нешто које је требало да се деси након завршене школе?
Где су те велике љубави које су се истопиле онда када се од њих очекивао пуни сјај?
Где су нестале оне приче да зло постоји само на телевизији? Да је мој тата јачи од твог? Да је Србија првак света у свему, а мој крај најлепши на свету? Где су нестале сликовнице, албуми са сличицама, играчке, школски прибори, позивнице за рођендане? Где је нестао читав један свет који је до јуче био тако важан, а данас више не постоји?
Дани пролазе и даље, све смо старији, све озбиљније фаце смењују оне дечачке. Некима се на лицу очитава само зло, неко и даље лелуја, трезни се и опија очекујући премију на погрешном колосеку. Има и оних који су се снашли, пронашли своју линију, и од ње не одступају.
Највише је оних који су се изгубили, и утопили у отужно сиво море осредњости које нема ни свој почетак, ни крај…
Срећем и бивше љубави, сада су већ нечије, обећане, промењене, и прилагођене свему ономе чега су се до јуче ужасавале. Сада као да знају праву цену свега, и поред љубави траже и нешто друго…
Срећем и бивше пријатеље у које сам се некада клео, сада смо тотални странци, незнанци које повезује само детињство и чувено питање које почиње са “Сећаш се…”. Само махнемо једни другима, јер наводно негде журимо. Журимо у своје послове, науке, у своје бракове, у своје самоће, у своје Оно у шта смо толико веровали, и улагали, а доћиће нам главе…
И на крају, срећем и бившег себе, заиграног дечака како занесено јури свој сан. Узимам га за руку, и заједно се враћамо у оно што је написало ову причу, а и мој живот.
Нема друге, свако бира себи своје друштво…
Ја сам изабрао себе, и оно дете у себи, и још ни једном нисам погрешио…