На Инстаграм страници Зелене учионице повела се жучна расправа изазвана изјавом учитељице Иване да првак треба да:
- сам везује пертле
- изговара све гласове правилно
- има хигијенске навике
- пакује књиге и (пазите сад)
- сам брине о својим домаћим задацима, уместо да се мама за то распитује у вајбер групи!
Важно је напоменути да се сва ова очекивања односе на децу уредног развоја, a Иванин текст можете прочитати ОВДЕ.
И тако је Ивана отворила Пандорину кутију. Јер, одакле јој идеја да СВЕ ТО очекује од првака?!
Па се коментари увређених родитеља крећу од „да, најбоље да родитељи све раде уместо учитељице, а она после првог часа да иде кући“ до „хвала богу што ниси мом детету учитељица“. Без персирања, разуме се.
Јер, како ће они, сироти, тако мали и неснађени, све то што она од њих очекује? Па то ни у пубертету не знају!
Драги родитељи,
ако ваше дете уме да пронађе Јутјуб на сваком уређају који му дате, да скролује, пушта, зауставља и премотава, онда сигурно да може и да научи да веже пертле. Да га томе научите на време, ВАШ је посао.
ако ваше дете уме да отвори игрицу на телефону, пређе пет нивоа, погаси све искачуће нотификације и без проблема настави да игра, онда СИГУРНО може да научи да спакује своје књиге за школу.
ако ваше дете зна како да себи направи аватара на апликацијама за игре, да користи Сони плејстејшн, да игра Мајнкрафт, онда сасвим сигурно, без икакве сумње МОЖЕ да научи да забележи шта има за домаћи.
Не, то није превелико очекивање.
А ваш посао на том путу је да дозволите детету да погреши. Да добије тужића. Да дође кући и каже – ја заборавио шта има за домаћи. А ви онда не хватате истог секунда телефон да се распитате код других мама, него га (можда ће звучати спартански) пустите да из своје грешке учи! И два, и три, па и пет пута!
Помозите му да научи да се организује, али не исправљајте ВИ његове пропусте. Нису они ни мали ни неснађени. Они су потцењени.
Да се осврнемо још једном на Иванина очекивања. Она не тражи да деца дођу научена да читају и пишу. Не тражи да знају да рачунају нити да седе 45 минута мирно од првог дана. Учитељица је више деценија и зна шта може да очекује. Зна шта деца сигурно МОГУ, јер је испратила много генерација које су данас родитељи и за чије домаће задатке се родитељи нису распитивали међусобно. Али је данашњим родитељима оно што она очекује и што је годинама добијала од деце, то превише.
Они финији ће само указати на то да је свако дете другачије и да се развија својим темпом, затварајући очи пред чињеницом да и тај темпо развоја има неке своје границе. Па нећете рећи „знате, свако се дете својим темпом развија, па је мој научио да чита са 10 година“, зар не? Првак уредног развоја, без сваке сумње, мора и треба да уме да изговори све гласове. Са овим се без изузетка слажу и логопеди и дефектолози. Питали смо их. То се постиже свакодневним, упорним вежбама код куће, уз подршку логопеда ако је потребно. Упркос томе што је досадно, што дете негодује, што бисмо радије радили нешто друго. Упркос томе што постоје успешни људи који не знају да кажу глас Р. То је врло слаб изговор да дете које, можда, пожели да постане спикер, глумац или певач, осудите на неуспех. Или на то да се увек стиди своје говорне мане.
Ипак, најтањи живац погодила је Ивана изјавом да родитељи не треба да се распитују за домаће задатке своје деце на Вајбер групи. Ако сте недавно имали или имате првака, јасно вам је о чему она говори.
Кажу родитељи да су се времена променила и да није исто то као кад смо ми ишли у школу. Јесте да смо тада исто имали домаће задатке и лектире за читање, јесте да смо већ од првог разреда имали уместо Света око нас ДВА предмета – Познавање природе и Познавање друштва. Јесте и то да смо имали И школске И домаће свеске које су морале бити уредне. Јесте да првак нема домаће задатке из енглеског, музичког, скоро сигурно ни из дигиталног света. Подсетићу вас да сте некад јединицу могли лако добити већ у првом разреду, а да су сада првацима оцене само описне. Баш зато, да би полако стекли радне навике. Али, авај, како стећи радне навике, кад они који би требало да их томе уче, раде ствари уместо њих?
Нешто је, дакле, другачије. Теже. Нисмо још тачно установили шта, осим чињенице да наше маме нису паничиле ако нешто заборавимо. Осим тога да нам очи нису биле приковане за екране по два или три сата дневно, а пажња скраћена на 30 секунди.
Дајемо деци екране у руке, па се онда питамо зашто не говоре.
Пуштамо им бебеће канале, па се чудимо како то да нас не чују.
Гурамо им телефоне у куповини, у ресторанима, у чекаоницама, па нам није јасно како то да учитељи не виде да су се деца променила, да су времена другачија и да морају да спусте критеријуме?
Читамо им лектире, проверавамо код других мама шта треба урадити за сутра, пакујемо им књиге, а крива нам је школа што нам деца немају радне навике, што не уче више и не знају све то сами.
Задатак школе је да негује оно што су родитељи већ усадили, да подржи здраве моралне принципе и да их учи градиву (о програмима се може дискутовати, али то је сасвим друга тема и не амнестира родитеље). Можда вам се неће допасти да чујете, али школа не треба да учи децу да везују пертле, да пакују књиге, да изговарају гласове које до поласка у школу нису усвојили. То не значи да је школа без мана. И те како их има. Али то је потпуно одвојена тема о којој се такође много говорило и писало на овом сајту.
И да целу причу затворимо врло кратким закључком. Наш највећи проблем нису „ова данашња деца“. Они су наша једина нада. Проблем су „ови данашњи родитељи“.
Аутор: А. Ц, мама првака (и трећака) која игнорише Вајбер дописивања о домаћим задацима и пушта децу да о томе брину сама