Na Instagram stranici Zelene učionice povela se žučna rasprava izazvana izjavom učiteljice Ivane da prvak treba da:
- sam vezuje pertle
- izgovara sve glasove pravilno
- ima higijenske navike
- pakuje knjige i (pazite sad)
- sam brine o svojim domaćim zadacima, umesto da se mama za to raspituje u vajber grupi!
Važno je napomenuti da se sva ova očekivanja odnose na decu urednog razvoja, a Ivanin tekst možete pročitati OVDE.
I tako je Ivana otvorila Pandorinu kutiju. Jer, odakle joj ideja da SVE TO očekuje od prvaka?!
Pa se komentari uvređenih roditelja kreću od „da, najbolje da roditelji sve rade umesto učiteljice, a ona posle prvog časa da ide kući“ do „hvala bogu što nisi mom detetu učiteljica“. Bez persiranja, razume se.
Jer, kako će oni, siroti, tako mali i nesnađeni, sve to što ona od njih očekuje? Pa to ni u pubertetu ne znaju!
Dragi roditelji,
ako vaše dete ume da pronađe Jutjub na svakom uređaju koji mu date, da skroluje, pušta, zaustavlja i premotava, onda sigurno da može i da nauči da veže pertle. Da ga tome naučite na vreme, VAŠ je posao.
ako vaše dete ume da otvori igricu na telefonu, pređe pet nivoa, pogasi sve iskačuće notifikacije i bez problema nastavi da igra, onda SIGURNO može da nauči da spakuje svoje knjige za školu.
ako vaše dete zna kako da sebi napravi avatara na aplikacijama za igre, da koristi Soni plejstejšn, da igra Majnkraft, onda sasvim sigurno, bez ikakve sumnje MOŽE da nauči da zabeleži šta ima za domaći.
Ne, to nije preveliko očekivanje.
A vaš posao na tom putu je da dozvolite detetu da pogreši. Da dobije tužića. Da dođe kući i kaže – ja zaboravio šta ima za domaći. A vi onda ne hvatate istog sekunda telefon da se raspitate kod drugih mama, nego ga (možda će zvučati spartanski) pustite da iz svoje greške uči! I dva, i tri, pa i pet puta!
Pomozite mu da nauči da se organizuje, ali ne ispravljajte VI njegove propuste. Nisu oni ni mali ni nesnađeni. Oni su potcenjeni.
Da se osvrnemo još jednom na Ivanina očekivanja. Ona ne traži da deca dođu naučena da čitaju i pišu. Ne traži da znaju da računaju niti da sede 45 minuta mirno od prvog dana. Učiteljica je više decenija i zna šta može da očekuje. Zna šta deca sigurno MOGU, jer je ispratila mnogo generacija koje su danas roditelji i za čije domaće zadatke se roditelji nisu raspitivali međusobno. Ali je današnjim roditeljima ono što ona očekuje i što je godinama dobijala od dece, to previše.
Oni finiji će samo ukazati na to da je svako dete drugačije i da se razvija svojim tempom, zatvarajući oči pred činjenicom da i taj tempo razvoja ima neke svoje granice. Pa nećete reći „znate, svako se dete svojim tempom razvija, pa je moj naučio da čita sa 10 godina“, zar ne? Prvak urednog razvoja, bez svake sumnje, mora i treba da ume da izgovori sve glasove. Sa ovim se bez izuzetka slažu i logopedi i defektolozi. Pitali smo ih. To se postiže svakodnevnim, upornim vežbama kod kuće, uz podršku logopeda ako je potrebno. Uprkos tome što je dosadno, što dete negoduje, što bismo radije radili nešto drugo. Uprkos tome što postoje uspešni ljudi koji ne znaju da kažu glas R. To je vrlo slab izgovor da dete koje, možda, poželi da postane spiker, glumac ili pevač, osudite na neuspeh. Ili na to da se uvek stidi svoje govorne mane.
Ipak, najtanji živac pogodila je Ivana izjavom da roditelji ne treba da se raspituju za domaće zadatke svoje dece na Vajber grupi. Ako ste nedavno imali ili imate prvaka, jasno vam je o čemu ona govori.
Kažu roditelji da su se vremena promenila i da nije isto to kao kad smo mi išli u školu. Jeste da smo tada isto imali domaće zadatke i lektire za čitanje, jeste da smo već od prvog razreda imali umesto Sveta oko nas DVA predmeta – Poznavanje prirode i Poznavanje društva. Jeste i to da smo imali I školske I domaće sveske koje su morale biti uredne. Jeste da prvak nema domaće zadatke iz engleskog, muzičkog, skoro sigurno ni iz digitalnog sveta. Podsetiću vas da ste nekad jedinicu mogli lako dobiti već u prvom razredu, a da su sada prvacima ocene samo opisne. Baš zato, da bi polako stekli radne navike. Ali, avaj, kako steći radne navike, kad oni koji bi trebalo da ih tome uče, rade stvari umesto njih?
Nešto je, dakle, drugačije. Teže. Nismo još tačno ustanovili šta, osim činjenice da naše mame nisu paničile ako nešto zaboravimo. Osim toga da nam oči nisu bile prikovane za ekrane po dva ili tri sata dnevno, a pažnja skraćena na 30 sekundi.
Dajemo deci ekrane u ruke, pa se onda pitamo zašto ne govore.
Puštamo im bebeće kanale, pa se čudimo kako to da nas ne čuju.
Guramo im telefone u kupovini, u restoranima, u čekaonicama, pa nam nije jasno kako to da učitelji ne vide da su se deca promenila, da su vremena drugačija i da moraju da spuste kriterijume?
Čitamo im lektire, proveravamo kod drugih mama šta treba uraditi za sutra, pakujemo im knjige, a kriva nam je škola što nam deca nemaju radne navike, što ne uče više i ne znaju sve to sami.
Zadatak škole je da neguje ono što su roditelji već usadili, da podrži zdrave moralne principe i da ih uči gradivu (o programima se može diskutovati, ali to je sasvim druga tema i ne amnestira roditelje). Možda vam se neće dopasti da čujete, ali škola ne treba da uči decu da vezuju pertle, da pakuju knjige, da izgovaraju glasove koje do polaska u školu nisu usvojili. To ne znači da je škola bez mana. I te kako ih ima. Ali to je potpuno odvojena tema o kojoj se takođe mnogo govorilo i pisalo na ovom sajtu.
I da celu priču zatvorimo vrlo kratkim zaključkom. Naš najveći problem nisu „ova današnja deca“. Oni su naša jedina nada. Problem su „ovi današnji roditelji“.
Autor: A. C, mama prvaka (i trećaka) koja ignoriše Vajber dopisivanja o domaćim zadacima i pušta decu da o tome brinu sama