Како је започела прича о вакцинацији

 
И то се до­го­ди­ло: Мај­ка Ма­ја из Су­бо­ти­це фа­со­ва­ла је 20 да­на за­тво­ра јер је од­би­ла вак­ци­на­ци­ју свог де­те­та!
„Пи­та­ла сам пе­ди­ја­тра да ли мо­же да ми га­ран­ту­је да ће овај чин про­ћи без по­сле­ди­ца по де­те, а он је од­го­во­рио да не мо­же. Он­да сам од­у­ста­ла”, из­ја­ви­ла је мла­да мај­ка за ме­ди­је.
Уз при­мед­бу да бих ја као су­ди­ја ле­ка­ру дао бар 40 да­на због не­про­фе­си­о­нал­не из­ја­ве, мо­же­мо да ка­же­мо да су се ства­ри на ову те­му – за­ком­пли­ко­ва­ле.

***
„Не мо­ра­те да вак­ци­ни­ше­те сво­ју де­цу, осим оне ко­ји же­ли­те да за­др­жи­те”, од­го­во­рио је др Вла­ди­мир Ђу­рић ре­че­ни­цом до­стој­ном ге­ни­јал­ног Ду­шка Ра­до­ви­ћа, об­ја­снив­ши пла­стич­но шта стру­ка, углав­ном, о том про­бле­му ми­сли.
Ина­че, др­жа­ва ту не ви­ди про­блем јер на­ша зе­мља је јед­на од оних у Евро­пи где је вак­ци­на­ци­ја де­це оба­ве­зна.
С дру­ге стра­не, по­сто­је удру­же­ња ро­ди­те­ља ко­ји су се удру­жи­ли про­тив вак­ци­на­ци­је из­вла­че­ћи од­не­куд је­зи­ве при­че о тра­гич­ним по­сле­ди­ца­ма овог чи­на по здра­вље де­це.
***
У оном ви­цу мај­ка не­ког ма­ли­ша­на до­ла­зи код при­ват­ног ле­ка­ра:
– Мо­рам при­зна­ти док­то­ре да ми ваш ра­чун из­гле­да пре­ви­сок. Јер, мој син­чић је на кра­ју ипак имао са­мо ма­ле бо­ги­ње!
– Дра­га го­спо­ђо, ни­је ва­жна ве­ли­чи­на, већ чи­ње­ни­ца да сам мо­рао да до­ђем не­ко­ли­ко пу­та.
– То је тач­но док­то­ре, али тре­ба да има­те у ви­ду да је мој ма­ли за­ра­зио цео раз­ред!
***
У ве­ћи­ни зе­ма­ља ЕУ над­ле­жне др­жав­не ин­сти­ту­ци­је пре­по­ру­чу­ју вак­ци­не. Али, уз ту пре­по­ру­ку иде и оба­ве­ште­ње ро­ди­те­љи­ма о мо­гу­ћим не­же­ље­ним деј­стви­ма. Та­ко, на при­мер, у Не­мач­кој план вак­ци­на­ци­је оства­ру­је се по пре­по­ру­ци две над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је: то су РКИ (Ин­сти­тут Ро­берт Кох) и ПЕИ (Ин­сти­тут Па­ул-Ер­лих).
Али, иста та др­жа­ва про­пи­су­је и на­чин на ко­ји ће се из­вр­ши­ти вак­ци­на­ци­ја (ро­ди­те­љи мо­ра­ју да до­би­ју ком­плет­ну ин­фор­ма­ци­ју о са­др­жа­ју и не­же­ље­ним деј­стви­ма вак­ци­не), а оба­ве­за др­жа­ве је да на­док­на­ди ште­ту уко­ли­ко се де­си да осо­ба пре­тр­пи не­ка не­же­ље­на деј­ства.
***
У ме­ди­цин­ским књи­га­ма пи­ше да је из­у­ми­тељ пр­ве вак­ци­не био ен­гле­ски ле­кар Едвард Џе­нер. На­вод­но, он је из­у­мео вак­ци­ну про­тив ве­ли­ких бо­ги­ња. Ме­ђу­тим, исто­ри­ја твр­ди дру­га­чи­је. На­и­ме, Џе­нер је жи­вео у вре­ме кра­ља Џор­џа III, ка­да ме­ди­цин­ски ис­пи­ти ни­су би­ли оба­ве­зни. И Џе­нер је сма­трао да не мо­ра да их по­ла­же, па је на вра­та сво­је ку­ће ока­чио нат­пис „Хи­рург и апо­те­кар”. Тек на­кон „прак­се” од 20 го­ди­на по­ми­слио је да би би­ло до­бро да на­ба­ви и не­ке па­пи­ре.
На кра­ју је сту­пио у кон­такт са Шкот­ским уни­вер­зи­те­том и по це­ни од 15 фун­ти до­био ди­пло­му док­то­ра. Тач­но је и да је пре то­га ус­пео да до­би­је и члан­ство у Кра­љев­ском дру­штву, али је ње­гов по­след­њи би­о­граф др Нор­ман Мур мо­рао да при­зна да је то учи­нио на пре­ва­ру – по­слао је спис о гне­жђе­њу ку­ка­ви­це, али то је, ка­ко на­во­ди по­ме­ну­ти би­о­граф, би­ла го­ми­ла глу­по­сти у ко­ју ни­је­дан са­вре­ме­ни ор­ни­то­лог не би по­ве­ро­вао.
***
По­сле то­га је пи­сао Окс­форд­ском уни­вер­зи­те­ту и тра­жио да му до­де­ле по­ча­сну ди­пло­му док­то­ра ме­ди­ци­не. На­кон не­ко­ли­ко без­у­спе­шних по­ку­ша­ја, нај­зад је ус­пео да до­би­је то­ли­ко же­ље­ни до­ку­мент. За­тим то ша­ље Кра­љев­ском ко­ле­џу у Лон­до­ну, тра­же­ћи и њи­хов сер­ти­фи­кат, али су га од­би­ли ре­чи­ма: „Док не по­ло­жи­те ис­пи­те, не­ће мо­ћи…”. Ова­кве ства­ри су би­ле мо­гу­ће, јер је Џе­нер жи­вео у до­ба ве­ли­ког су­је­вер­ја, ка­да су па­ци­јен­ти­ма да­ва­ли да гу­та­ју жи­ве жа­бе ка­ко би их из­ле­чи­ли од гли­ста, ка­да су кра­вља ба­ле­га и људ­ски из­мет ме­ша­ни са мле­ком и пу­те­ром ка­ко би се из­ле­чи­ла диф­те­ри­ја и ка­да је у ка­ши­чи­ца­ма сер­ви­ран мо­зак чо­ве­ка ко­ји је умро на­сил­ном смр­ћу да би се из­ле­чи­ле бо­ги­ње!
Џе­нер је чак из­ми­слио и лек за бе­сни­ло. На­и­ме, чо­ве­ка ко­га је ујео бе­сан пас тре­ба­ло је са­мо не­ко­ли­ко пу­та за­гњу­ри­ти у не­ку бр­зу ре­ку – под усло­вом да га не уда­ви­те. Ка­ко је Џе­нер твр­дио, овај трет­ман ни­кад ни­је ома­нуо.
***
Ка­ко год би­ло, Џе­нер је од се­о­ских мле­ка­ри­ца чуо при­чу да они ко­ји су пре­ле­жа­ли кра­вље бо­ги­ње ни­кад ни­су обо­ле­ли од ве­ли­ких бо­ги­ња. То му је да­ло иде­ју ка­ко да се про­сла­ви. Го­ди­не 1796. из си­ро­ти­шта је узео де­ча­ка по име­ну Џејмс Фипс и за­ра­зио га лим­фом ко­ју је узео из ве­зи­ку­ле за­ра­же­не кра­ве. На­кон крат­ког вре­ме­на за­ра­зио га је бо­ги­ња­ма и кад се де­чак ни­је раз­бо­лео, по­чео је да тра­га за љу­ди­ма ко­ји су не­кад пре­ле­жа­ли кра­вље бо­ги­ње, али ка­сни­је ни­су обо­ле­ли од ве­ли­ких. По ње­му, то је био до­во­љан до­каз да је ино­ку­ла­ци­ја кра­вљим бо­ги­ња­ма до­вољ­на пре­вен­ти­ва за ве­ли­ке бо­ги­ње. (По­зна­то је, ме­ђу­тим, да је Џе­нер убр­зо на­кон то­га из­вр­шио екс­пе­ри­мент на још јед­ном си­ро­че­ту, де­ча­ку Џо­ну Беј­ке­ру, ко­ме је убри­згао теч­ност из обо­ле­лог коњ­ског ко­пи­та. На­кон то­га је хтео да га за­ра­зи и ви­ру­сом ве­ли­ких бо­ги­ња да би ви­део да ли ће обо­ле­ти, али ни­је имао до­вољ­но вре­ме­на – од­мах по­сле тог екс­пе­ри­мен­та де­чак је умро од ви­со­ке тем­пе­ра­ту­ре.)
***
Та­ко је за­по­че­ла при­ча о вак­ци­на­ци­ји. У мно­гим европ­ским зе­мља­ма по­сле то­га је на сна­гу сту­пио за­кон по ко­јем је ова вак­ци­на по­ста­ла оба­ве­зна.
***
У Не­мач­кој је кра­јем 19. ве­ка за­кон о оба­ве­зној вак­ци­на­ци­ји био то­ли­ко строг да су осо­бе ко­је су од­би­ја­ле да при­ме ову вак­ци­ну хва­та­не и да­ва­на им је на­сил­но. На жа­лост, исто­ри­ја је по­ка­за­ла дру­гу стра­ну ме­да­ље. По­чет­ком 1871. го­ди­не у Евро­пи је за­вла­да­ла епи­де­ми­ја ве­ли­ких бо­ги­ња.
У та­да­шњој Пру­си­ји од по­сле­ди­ца ове бо­ле­сти умр­ло је 124.978 вак­ци­ни­са­них и ре­вак­ци­ни­са­них гра­ђа­на. Ово је трг­ну­ло Пру­се, ви­де­ли су шта је ствар­ни узрок ове по­ша­сти и устре­ми­ли се да на­ђу лек. Це­ла зе­мља је до­би­ла ка­на­ли­за­ци­о­ни си­стем, до свих гра­до­ва је до­ве­де­на чи­ста пи­ја­ћа во­да, по­бољ­шан је ква­ли­тет жи­во­та и – бо­лест је не­ста­ла!
Во­до­вод и ка­на­ли­за­ци­ја ура­ди­ли су за Пру­си­ју оно што при­сил­на 35-го­ди­шња иму­ни­за­ци­ја ни­је ус­пе­ла.
***
Пи­та­ње вак­ци­на­ци­је је си­стем­ска ствар, а не пи­та­ње за иза­бра­ног ле­ка­ра. С дру­ге стра­не, баш због то­га што је ствар си­стем­ска, оба­ве­зу­ју­ћа је. Ро­ди­те­љи ко­ји од­би­ју вак­ци­на­ци­ју не сва­ђа­ју се с ле­ка­ром не­го са др­жа­вом. А др­жа­ва има ору­ђа при­ну­де. Ро­ди­тељ мо­же да од­би­је, али и да пре­тр­пи ре­пре­си­ју као мла­да мај­ка Ма­ја из Су­бо­ти­це…
Да­кле, ин­сти­ту­ци­је су те ко­је мо­ра­ју да про­це­не да ли је од вак­ци­на­ци­је ве­ћа ко­рист или ште­та.
За­што мла­да мај­ка зна бо­ље од ле­ка­ра да ли је вак­ци­на­ци­ја ко­ри­сна или штет­на кад је по­зна­то да чак и ле­ка­ри мо­гу да има­ју де­цу?
Аутор: Го­ран Ко­зић
Извор: Политика