Туђе нећемо, своје не дамо!
У овој познатој пароли, о чијој поруци нећемо расправљати, може се запазити да је у једном случају речца не написана спојено (нећемо), а у другом одвојено (не дамо). У оба случаја, како већ знамо и осећамо, то се изговара изједна, као једна изговорена целина. Ако томе додамо још и друге речи (именице, заменице, придеве или прилоге) уз које такође може доћи не, онда се морамо врло често замислити како се та речца пише. Рекло би се: Ни мање речи, ни већег проблема при писању! Како се, онда, снаћи у тој заврзлами, како избећи погрешно писање?
У ствари, ту велике заврзламе нема. Треба знати да се проблем може јавити само при писању те речце уз глаголске облике, а ту се она пише увек одвојено, уз само неколико изузетака које није тешко научити. То су: немам, нећу, немој и нисам (са ни). Тако је, наравно, и у осталим лицима: немам, немаш, нема, немамо, немате, немају; нећу, нећеш, неће, нећемо, нећете, неће; немој, немојмо, немојте; нисам, ниси, није, нисмо, нисте, нису.
Прочитајте и: Праисторија или преисторија?
Довитљиви ученици одавно су већ смислили причу како лакше да запамте те изузетке. Та прича гласи: Немам пара, немој ми тражити, нисам ти дужан, нећу ти вратити.
У свим другим случајевима не се пише одвојено од глагола: не знам, не дам, не смем, не могу итд. Једноставно, зар не? А ипак, многи у томе греше, па добијају слабе оцене. Зато, не играјте се ватром и не пишите у таквим случајевима речцу не спојено!
Друкчије се речца не понаша уз именице, заменице, придеве или прилоге. Уз те се речи просто лепи. Пише се знам – не знам, али: знање – незнање, знанац – незнанац, знатан – незнатан и тако редом.
Проблем су, дакле, само глаголи. А и ту, како смо видели, не би требало да буде проблема. Јер, правило је просто. Само га се треба сетити и стално понављати. Чак и кад откидате латице цвета и говорите: воли ме – не воли ме, воли ме – не воли ме…
– Идите молим вас! – рећи ћете. – Коме је у таквим приликама до граматике?!
Одломак из књиге Занимљива граматика, Милан Шипка, издавач Прометеј.