Како користити игру у настави – пример из праксе

октобар 16, 2019

Када посматрамо децу у парку, на игралишту или на одмору, чујемо како весело узвикују, дозивају једно друго, трче, скачу, пењу се, преврћу – најчешће се замислимо над тим колико је среће и енергије концентрисано на једном месту. За њих, игра постаје полигон слободе у коме је све могуће, непредвидиво и неизвесно, магнетски привлачно и узбудљиво.

Исту ту децу можемо видети и у школи, у учионицама које су пуне клупа и столица које ограничавају кретање, где једва има простора за пролаз. Седе по двоје, гледају један другоме у леђа, не виде какав је израз лица вршњака који је насмејан или уплашен. Трудимо се да има што мање комуникације међу њима, да не причају на часу, да не устају, да ћуте, да раде углавном самостално, да нас пажљиво слушају и следе упутства како би тачно решили задатак на начин који се очекује.

Видимо да је све потпуно другачије – игра и учење, две крајности, са врло мало додирних тачака. А деца иста! За игру се обично каже да нема много везе са учењем, али откуд онда та неодољива потреба сваког детета да се игра? Да ли смо, када смо правили школе, заборавили да је за децу игра озбиљан „посао” који је незаобилазан део детињства?

Игра као стицање искуства

Деца се не играју да би развијала способности, већ да би задовољила своју унутрашњу потребу. Игра је веома привлачна за дете, јер га опушта и смирује.

Она је нешто лично и свако дете је креира и доживљава на посебан начин. Дете не види свет исто као одрасли, нити као друга деца, па специфичности појединаца у игри најприродније долазе до изражаја. Када се дете игра, развија се физички (органи, мишићи и целокупан организам), а само дете стиче искуство на посебан начин.

Пошто игра има ненадокнадиву улогу у развоју личности, неопходно је да одрасли имају разумевања за то да се деци треба дати што више могућности и времена да јој се посвете.

Наставници су особе које проводе значајан део времена са децом и њима се баве стручно и систематски, па би требало да игру користе као наставну методу, са посебним акцентом на подстицање креативности и маште. Док се игра, дете тражи нова решења, постаје сналажљиво, развија интелигенцију. Развој ових способности је уско повезан са циљевима школског образовања и исходима који треба да се савладају.

Да ли се свака игра може користити за школско учење?

Игра иницирана од стране деце нема јасну структуру ни циљ. Она развија машту, омогућава импровизацију, али ју је веома тешко усмерити, јер је неформалног одређења.

С друге стране, игра са фокусом на учење има дидактичку структуру и јасне циљеве, али је пут којим деца долазе до сазнања индивидуалан. Деца сама откривају односе, уочавају правилности, узроке и последице, доносе закључке. Често уче кроз своје грешке и покушаје. Игра постаје највиша форма истраживања, јер подстиче природну радозналост.

Зашто треба примењивати игру у настави?

Користећи игру као наставни приступ, повећавамо ученичку мотивацију, јер док се играју, ученици неприметно уче, обраћају пажњу на постављене задатке и у њима учествују. Осећају се као део екипе, раде заједно са другима и преузимају одговорност за остваривање циљева. У ситуацијама које су изазовне за ученике, они задовољавају своју природну потребу, заинтересовани су за активности, што представља одлично средство за одржавање дисциплине.

Игра је симулатор за испробавање различитих врста стратегија. Већина игара захтева планирање и осмишљавање начина за решавање проблема. Ученици вежбају способност памћења, дивергентног мишљења и подижу ниво менталних функција.

Повећава се заинтересованост за градиво, а максималном укљученошћу појединца активно се приступа учењу, па игре стварају позитивна осећања и пријатна искуства везана за учење. По природи радознала, деца у игри истражују окружење и сопствене могућности.

Коришћење игара као наставног поступка смањује стрес, односно трему код ученика када треба да демонстрирају како владају знањем или вештином. Што мању трему имају, то ће им бити лакше да изграде позитивна осећања према свом радном окружењу и да покажу прави ниво свог знања. Играње у учионици увек је веома забавно. Док се играју, производи се хормон ендорфин који стимулише мозак и поспешује осећање усхићености. Ова усхићеност изазива интензивно осећање среће и узбуђења међу ђацима, што доприноси стварању позитивног радног окружења.

Када до сазнања дођу кроз игру, ученици стичу трајна знања, јер су сами покушавали да истраже проблем и осмислили на који ће начин доћи до решења.

Како користити игру у настави?

Једна од кључних тачака јесте усредсређивање на радозналост деце. Да би дете имало прилику да иницира учење, наставник мора остати у позадини, подржавајући природну радозналост детета и нудећи корисне начине за истраживање. Ово се разликује од традиционалног модела наставе, где наставник „дели” знање и тражи од ученика да научи информације.

Треба пружити могућност деци да сарађују у групама, као и да међусобно поделе размишљања након неког искуства, тако да дете може да увиди шта је добро функционисало, а шта није.

Неуспех тада није негативна ствар, већ само још једно искуство у учењу.

Пример из праксе

На часу предмета Свет око нас ученици су били подељени у хетерогене групе. Истраживали су особине материјала кроз игру која је пружала деци да слободно манипулишу предметима, користећи при томе своја претходна искуства. На столовима су биле постављене различите подлоге: стакло, пешкир, марама, јамболија, картон и даска. Групе ученика су мењале „станице” (место на ком решавају задатак код столова са различитим подлогама) и имале су задатак да направе што вишу кулу од карата на подлогама. Ученици су бележили своја запажања, слободно су се кретали по простору, упоређивали искуства и коначно дошли до заједничког закључка.

Предмет: Свет око нас

Разред: 2.

Истраживачка делатност кроз игру: Зашто различити материјали имају и различите особине? Шта утиче на кретање тела? Шта је отпор?

Циљеви часа: развијање способности уочавања појава и процеса у околини и њихове повезаности; развијање радозналости и способности за активно упознавање света око себе кроз усмерену игру; развијање основних елемената логичког мишљења и доношења закључака на основу искуства; схватање узрочно-последичних односа.

Истраживачка средства: неколико шпилова карата, пешкир, необрађена даска, стакло (застакљена зидна слика), свиленкаста марама, картон и ћебе.

Структура часа:
Стварање проблемске ситуације;
Постављање хипотеза;
Проверавање хипотеза кроз игру;
Уопштавање искустава и извођење закључака.

Ток часа:
Идеја за активност је инспирисана дечјом игром слагања што више и стабилније куле од карата. Док то раде, деца су концентрисана, промишљају о стратегијама и дају оригинална решења.
Када су ученици чули за изазов да треба да направе што вишу кулу од карата на различитим подлогама, постављена је проблемска ситуација. Задатак сваке групе је био да предвиди и запише шта мисли која подлога ће им то омогућити и тада су постављене хипотезе.

У учионици су направљене „станице” са различитим подлогама. Ученици најпре сами одаберу од које ће подлоге започети игру, а затим индивидуално или заједно праве куле од карата са различитим успехом. На договорени знак групе мењају своје „станице” и настављају да праве куле од карата на другој подлози. Игра траје док свака група не испроба све подлоге. Док се играју и испробавају могућности градње, групе записују своја запажања: са којим се предностима и тешкоћама суочавају, у чему је разлика у структури подлоге, како изгледа кула и колико су спратова успели да саграде.

На крају ученици у оквиру сваке групе доносе закључке о томе каква је подлога неопходна за стабилну и успешну градњу куле од карата и анализирају свој (не)успех. Ученици упоређују своје претпоставке са почетка часа и закључке до којих су дошли. Затим се врши размена искустава на нивоу целог одељења и покреће дискусија о различитим искуствима. На самом крају, формулише се заједнички закључак који је добијен дискусијом и консензусом.

Гордана Јосимов, професор разредне наставе, ОШ „Руђер Бошковић”, Београд

Реализатор је више пројеката и акредитованих програма, коаутор је неколико приручника, као и рецензент и евалуатор уџбеника Издавачке куће „Клет”. Добитница је награде „Најбољи едукатори Србије”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама