Kada posmatramo decu u parku, na igralištu ili na odmoru, čujemo kako veselo uzvikuju, dozivaju jedno drugo, trče, skaču, penju se, prevrću – najčešće se zamislimo nad tim koliko je sreće i energije koncentrisano na jednom mestu. Za njih, igra postaje poligon slobode u kome je sve moguće, nepredvidivo i neizvesno, magnetski privlačno i uzbudljivo.
Istu tu decu možemo videti i u školi, u učionicama koje su pune klupa i stolica koje ograničavaju kretanje, gde jedva ima prostora za prolaz. Sede po dvoje, gledaju jedan drugome u leđa, ne vide kakav je izraz lica vršnjaka koji je nasmejan ili uplašen. Trudimo se da ima što manje komunikacije među njima, da ne pričaju na času, da ne ustaju, da ćute, da rade uglavnom samostalno, da nas pažljivo slušaju i slede uputstva kako bi tačno rešili zadatak na način koji se očekuje.
Vidimo da je sve potpuno drugačije – igra i učenje, dve krajnosti, sa vrlo malo dodirnih tačaka. A deca ista! Za igru se obično kaže da nema mnogo veze sa učenjem, ali otkud onda ta neodoljiva potreba svakog deteta da se igra? Da li smo, kada smo pravili škole, zaboravili da je za decu igra ozbiljan „posao” koji je nezaobilazan deo detinjstva?
Igra kao sticanje iskustva
Deca se ne igraju da bi razvijala sposobnosti, već da bi zadovoljila svoju unutrašnju potrebu. Igra je veoma privlačna za dete, jer ga opušta i smiruje.
Ona je nešto lično i svako dete je kreira i doživljava na poseban način. Dete ne vidi svet isto kao odrasli, niti kao druga deca, pa specifičnosti pojedinaca u igri najprirodnije dolaze do izražaja. Kada se dete igra, razvija se fizički (organi, mišići i celokupan organizam), a samo dete stiče iskustvo na poseban način.
Pošto igra ima nenadoknadivu ulogu u razvoju ličnosti, neophodno je da odrasli imaju razumevanja za to da se deci treba dati što više mogućnosti i vremena da joj se posvete.
Nastavnici su osobe koje provode značajan deo vremena sa decom i njima se bave stručno i sistematski, pa bi trebalo da igru koriste kao nastavnu metodu, sa posebnim akcentom na podsticanje kreativnosti i mašte. Dok se igra, dete traži nova rešenja, postaje snalažljivo, razvija inteligenciju. Razvoj ovih sposobnosti je usko povezan sa ciljevima školskog obrazovanja i ishodima koji treba da se savladaju.
Da li se svaka igra može koristiti za školsko učenje?
Igra inicirana od strane dece nema jasnu strukturu ni cilj. Ona razvija maštu, omogućava improvizaciju, ali ju je veoma teško usmeriti, jer je neformalnog određenja.
S druge strane, igra sa fokusom na učenje ima didaktičku strukturu i jasne ciljeve, ali je put kojim deca dolaze do saznanja individualan. Deca sama otkrivaju odnose, uočavaju pravilnosti, uzroke i posledice, donose zaključke. Često uče kroz svoje greške i pokušaje. Igra postaje najviša forma istraživanja, jer podstiče prirodnu radoznalost.
Zašto treba primenjivati igru u nastavi?
Koristeći igru kao nastavni pristup, povećavamo učeničku motivaciju, jer dok se igraju, učenici neprimetno uče, obraćaju pažnju na postavljene zadatke i u njima učestvuju. Osećaju se kao deo ekipe, rade zajedno sa drugima i preuzimaju odgovornost za ostvarivanje ciljeva. U situacijama koje su izazovne za učenike, oni zadovoljavaju svoju prirodnu potrebu, zainteresovani su za aktivnosti, što predstavlja odlično sredstvo za održavanje discipline.
Igra je simulator za isprobavanje različitih vrsta strategija. Većina igara zahteva planiranje i osmišljavanje načina za rešavanje problema. Učenici vežbaju sposobnost pamćenja, divergentnog mišljenja i podižu nivo mentalnih funkcija.
Povećava se zainteresovanost za gradivo, a maksimalnom uključenošću pojedinca aktivno se pristupa učenju, pa igre stvaraju pozitivna osećanja i prijatna iskustva vezana za učenje. Po prirodi radoznala, deca u igri istražuju okruženje i sopstvene mogućnosti.
Korišćenje igara kao nastavnog postupka smanjuje stres, odnosno tremu kod učenika kada treba da demonstriraju kako vladaju znanjem ili veštinom. Što manju tremu imaju, to će im biti lakše da izgrade pozitivna osećanja prema svom radnom okruženju i da pokažu pravi nivo svog znanja. Igranje u učionici uvek je veoma zabavno. Dok se igraju, proizvodi se hormon endorfin koji stimuliše mozak i pospešuje osećanje ushićenosti. Ova ushićenost izaziva intenzivno osećanje sreće i uzbuđenja među đacima, što doprinosi stvaranju pozitivnog radnog okruženja.
Kada do saznanja dođu kroz igru, učenici stiču trajna znanja, jer su sami pokušavali da istraže problem i osmislili na koji će način doći do rešenja.
Kako koristiti igru u nastavi?
Jedna od ključnih tačaka jeste usredsređivanje na radoznalost dece. Da bi dete imalo priliku da inicira učenje, nastavnik mora ostati u pozadini, podržavajući prirodnu radoznalost deteta i nudeći korisne načine za istraživanje. Ovo se razlikuje od tradicionalnog modela nastave, gde nastavnik „deli” znanje i traži od učenika da nauči informacije.
Treba pružiti mogućnost deci da sarađuju u grupama, kao i da međusobno podele razmišljanja nakon nekog iskustva, tako da dete može da uvidi šta je dobro funkcionisalo, a šta nije.
Neuspeh tada nije negativna stvar, već samo još jedno iskustvo u učenju.
Primer iz prakse
Na času predmeta Svet oko nas učenici su bili podeljeni u heterogene grupe. Istraživali su osobine materijala kroz igru koja je pružala deci da slobodno manipulišu predmetima, koristeći pri tome svoja prethodna iskustva. Na stolovima su bile postavljene različite podloge: staklo, peškir, marama, jambolija, karton i daska. Grupe učenika su menjale „stanice” (mesto na kom rešavaju zadatak kod stolova sa različitim podlogama) i imale su zadatak da naprave što višu kulu od karata na podlogama. Učenici su beležili svoja zapažanja, slobodno su se kretali po prostoru, upoređivali iskustva i konačno došli do zajedničkog zaključka.
Predmet: Svet oko nas
Razred: 2.
Istraživačka delatnost kroz igru: Zašto različiti materijali imaju i različite osobine? Šta utiče na kretanje tela? Šta je otpor?
Ciljevi časa: razvijanje sposobnosti uočavanja pojava i procesa u okolini i njihove povezanosti; razvijanje radoznalosti i sposobnosti za aktivno upoznavanje sveta oko sebe kroz usmerenu igru; razvijanje osnovnih elemenata logičkog mišljenja i donošenja zaključaka na osnovu iskustva; shvatanje uzročno-posledičnih odnosa.
Istraživačka sredstva: nekoliko špilova karata, peškir, neobrađena daska, staklo (zastakljena zidna slika), svilenkasta marama, karton i ćebe.
Struktura časa:
Stvaranje problemske situacije;
Postavljanje hipoteza;
Proveravanje hipoteza kroz igru;
Uopštavanje iskustava i izvođenje zaključaka.
Tok časa:
Ideja za aktivnost je inspirisana dečjom igrom slaganja što više i stabilnije kule od karata. Dok to rade, deca su koncentrisana, promišljaju o strategijama i daju originalna rešenja.
Kada su učenici čuli za izazov da treba da naprave što višu kulu od karata na različitim podlogama, postavljena je problemska situacija. Zadatak svake grupe je bio da predvidi i zapiše šta misli koja podloga će im to omogućiti i tada su postavljene hipoteze.
U učionici su napravljene „stanice” sa različitim podlogama. Učenici najpre sami odaberu od koje će podloge započeti igru, a zatim individualno ili zajedno prave kule od karata sa različitim uspehom. Na dogovoreni znak grupe menjaju svoje „stanice” i nastavljaju da prave kule od karata na drugoj podlozi. Igra traje dok svaka grupa ne isproba sve podloge. Dok se igraju i isprobavaju mogućnosti gradnje, grupe zapisuju svoja zapažanja: sa kojim se prednostima i teškoćama suočavaju, u čemu je razlika u strukturi podloge, kako izgleda kula i koliko su spratova uspeli da sagrade.
Na kraju učenici u okviru svake grupe donose zaključke o tome kakva je podloga neophodna za stabilnu i uspešnu gradnju kule od karata i analiziraju svoj (ne)uspeh. Učenici upoređuju svoje pretpostavke sa početka časa i zaključke do kojih su došli. Zatim se vrši razmena iskustava na nivou celog odeljenja i pokreće diskusija o različitim iskustvima. Na samom kraju, formuliše se zajednički zaključak koji je dobijen diskusijom i konsenzusom.
Gordana Josimov, profesor razredne nastave, OŠ „Ruđer Bošković”, Beograd
Realizator je više projekata i akreditovanih programa, koautor je nekoliko priručnika, kao i recenzent i evaluator udžbenika Izdavačke kuće „Klet”. Dobitnica je nagrade „Najbolji edukatori Srbije”.