О мајци. Увек размишљам о мајци. Деси се страхота а мене преплави још већа страва: како ли је тој мајци? Онда ја будем та мајка, скроз се претворим у згњечено па згрчено срце.
Данима ћутим. Кажем себи: ћутање је злочин. Друштвено си неодговорна, проговори, бре!
Али не могу. Јер немам у себи бес, немам енергију која покреће на промену. Имам само овај дубоки осећај још дубље туге која ме љуљушка, као на неком удаљеном таласу и не оставља простора ни за питање: а куда даље?
КАКО даље?
Селективна емпатија, ћути нисмо ми, не можеш да болиш светску бол… милион изговора изрони у први план. Милион начина да се оправдамо и наставимо даље. САМО кад све утихне, опет испред мене искрсне та слика.
Како ли је тој мајци?
Што је куповала карту на неколико метара од клупе на којој је седело дете?
Што је послала децу с дедом код другог деде на славу?
Што је пунила паприке и мутила тесто за палачинке да дочека свог студента?
Што се смешкала мислећи на своју заљубљену ћерку и њеног дечка – фин неки момак, лепо васпитан, ех, младост?
Како ли је тој мајци?!
Којој су узели руке и загрљаје…
И ћутим, јер ми је свака реч малецна спрам тог океана бола, те несагледиве дубине, непрегледне ширине, бескраја. Видим: око мене је много оних који ћуте, оних што галаме, оних који вичу, плачу. Не могу да не помислим: како ли је тој мајци? Мајци којој више ништа од тога не значи.
Можемо ли ми нешто да променимо? Је л’ постоји нека реч, неки покрет, неко дело које може да преокрене ствари? Неке будуће? Која је мера доброг која нам треба? Да се поново не нађемо запањени, згрожени и згранути. Колико нам љубави и доброте треба да оздравимо као друштво?
Галамили, викали, плакали, ћутали, опет ћемо – на посао, до пекаре по кифлу и јогурт, у школу на писмени из математике, на испит, на летовање, на тренинг, планинарење… опет ћемо да месимо, да идемо у позориште, на утакмицу, у набавку…
Возови ће и даље пругама…
Душе мекане ће небу и дугама…
Али како ће бити тој мајци?
