O majci. Uvek razmišljam o majci. Desi se strahota a mene preplavi još veća strava: kako li je toj majci? Onda ja budem ta majka, skroz se pretvorim u zgnječeno pa zgrčeno srce.
Danima ćutim. Kažem sebi: ćutanje je zločin. Društveno si neodgovorna, progovori, bre!
Ali ne mogu. Jer nemam u sebi bes, nemam energiju koja pokreće na promenu. Imam samo ovaj duboki osećaj još dublje tuge koja me ljuljuška, kao na nekom udaljenom talasu i ne ostavlja prostora ni za pitanje: a kuda dalje?
KAKO dalje?
Selektivna empatija, ćuti nismo mi, ne možeš da boliš svetsku bol… milion izgovora izroni u prvi plan. Milion načina da se opravdamo i nastavimo dalje. SAMO kad sve utihne, opet ispred mene iskrsne ta slika.
Kako li je toj majci?
Što je kupovala kartu na nekoliko metara od klupe na kojoj je sedelo dete?
Što je poslala decu s dedom kod drugog dede na slavu?
Što je punila paprike i mutila testo za palačinke da dočeka svog studenta?
Što se smeškala misleći na svoju zaljubljenu ćerku i njenog dečka – fin neki momak, lepo vaspitan, eh, mladost?
Kako li je toj majci?!
Kojoj su uzeli ruke i zagrljaje…
I ćutim, jer mi je svaka reč malecna spram tog okeana bola, te nesagledive dubine, nepregledne širine, beskraja. Vidim: oko mene je mnogo onih koji ćute, onih što galame, onih koji viču, plaču. Ne mogu da ne pomislim: kako li je toj majci? Majci kojoj više ništa od toga ne znači.
Možemo li mi nešto da promenimo? Je l’ postoji neka reč, neki pokret, neko delo koje može da preokrene stvari? Neke buduće? Koja je mera dobrog koja nam treba? Da se ponovo ne nađemo zapanjeni, zgroženi i zgranuti. Koliko nam ljubavi i dobrote treba da ozdravimo kao društvo?
Galamili, vikali, plakali, ćutali, opet ćemo – na posao, do pekare po kiflu i jogurt, u školu na pismeni iz matematike, na ispit, na letovanje, na trening, planinarenje… opet ćemo da mesimo, da idemo u pozorište, na utakmicu, u nabavku…
Vozovi će i dalje prugama…
Duše mekane će nebu i dugama…
Ali kako će biti toj majci?
To mi je pitanje stalno na pameti. To je ključno pitanje, jer ljudi broje mrtve fizički, a ne prebroje premrle od tuge, kojih je neprebrojivo mnogo. Odgovornost je na svima nama, da ne oćutimo, nego da ustanemo u odbranu svih od Države, i da postavimo državni aparat u funkciju nas građana! Ako nastavimo da ćutimo, mi ćemo biti saučesnici…
Bitno je povecati odgovornost u svim segmentima drustva,jer mi imamo strucnjake koji su negde gurnuti u drugi plan i cije se misljenje ne slusa,a onda nazalost dolazi do tragedija nesagledivih posledica.
Tačno tako!!
Kako je toj majci? Samo ta majka zna i niko vise😪😪😪😪😪😪😪( Beskrajno dirljiv tekst koji budi svaki najdublji osecaj empatije za svakog normalnog coveka)Ljudi dozovite se pameti dok jos iole imate vremena,zaboravili ste sve najlepse i najvrednije ljudske osobine.
Zašto na spisku nastradalih nema imena te malene koja je čekala mamu da kupi kartu?Odmah po nesreći objavljeno je da je nastradalo dete od 6 godina.Na spisku su sestrice koje su bile sa dekom.Dragi Bože,podari mir usnulim dušama.
Odavno ovako nesto dobro ne procitah. Vidim sebe kroz tekst, majka cije se srce zgrcilo, steglo, stalo i nastavilo dalje jer jos nekome sam majka.
Sve je receno! Nijedna majka to nije zasluzila, toliki bol, toliku patnju, toliku nesrecu…. Boze daj im snage! Sve smo mi MAJKE!
I majkama se zivot zavrsio!
Samo na to mislim, i to mi je najstrasnije u svemu . Kako da te majke prezive ?
To dete sada nije ni na spisku poginulih ni na spisku povređenih u bolnici. Prvo se govorilo o tom detetu od 6 godins koga je majka ostavila na klupi, ali sada su na spisku 2 deteta od 6 i 9 godina koja su poginula sa dedom. O čemu se tu radi?
Tacno tako. Mnogo je surov ovaj zivot. Svi mi imamo svoje probleme, zao nam, ali zaboravicemo se. Kao Ribnikar, Mladenovac. Ali kako li je tim MAJKAMA, nesmem ni da mislim. Neka im dragi Bog podari snage. Ali kako i kud dalje. 💔😪🙏
Tako je Tijana… Srce mi plače, teskobno u grudima, noge klecaju, dok čitam tekst i Vaš komentar…
🙏😢
I ja se pitam…zašto svi viču…zašto svi ne ućute,da nema nikakvog zvuka bar taj jedan dan,pa da svi čuju,osete bol svih ljudi koji su izgubili najmilije.Da taj muk…odjekne.
Zašto su dan pre toga na svim televizijama pričali o tome šta je Noć veštica,da li treba ili ne da ga obeležavaju…a ja sam primetila neku čudnu tišinu,jezivu…i sivilo,uoči tog dana i požurila na bdenje uoči Svetog Luke i Svetog Petra cetinjskog.
„…stražite,smerno stojte,jer đavo kao lav riče da vas proždere…“ setih se reči apostola…
Sutra sam videla gužvu na Gazeli…na dnevniku ništa nisam čula…
Zašto je pala baš u 5 do 12…u sred bela dana…zašto nije pala negde u gluvo doba noći…kad nema nikog …
Setih se i svih onih poginulih u zemljotresu u Turskoj…onih zgrada koje se ruše kao kule od karata…a neke ne…
Ko je kriv…svi su krivi…oni što ne znaju svoj posao,oni što znaju ali neće da se „istrčavaju“…ionako, ako nešto bude nisu oni krivi…“rekli su kome treba“…ne zanima ih da nešto spreče…da se izbore za ono što mora da bude kako treba…oni koji se“maskiraju“ …i kupuju deci u vrtićima u školama kostime…krvave,zlokobne…oni koji ne idu u crkve na Liturgije…a hrišćani su…pravoslavci…većinski…ili katolici…sa zlom nema kompromisa…svi su krivi.
Strašnoooooooo….. Jeza! A onda će kreteni da motaju na svojim TV frekvencijama, da to opozicija koristi za svoje političke poene, i da oni ni za to nisu krivi, već arhitekta čija je građevina stameno stajala dok je oni nisu „doterali“ za fotografisanje i „otvaranje“ pred neke izbore! Robija je svrab, prema onome šta oni treba da osete!
Poručujem majkama koje glasaju za ovu i ovaku vlast koja zaad ličnog bogaćenja prave puteve sa tanjim slojem asfalta, rekonstruišu ulice svake godine, umesto cementa guraju džakove od cementa da na savesti imaju sve žrtve ovog bahatog režima.
Majke plaču, a oni sve bogatiji i bezdušniji! Najverovatnije je kriva viša sila, sudbina, klimatske promene, Samo oni NE!
tako je
Ovaj tekst kao da je opisao mene i moja osećanja povodom ove tragedije. Osećanja jedne majke pune empatije, baš kao što svaka majka treba i da bude. Srce mi krvari za svakim stradalim detetom i majkom koja posle toga ostaje da krvari dok i sama ne skonča
Istinit text u kome je svaka rec na mestu ali na zalost nista se promeniti nece, sem sto ce fotelje zameniti drugima i opet sve isto u krug…….Boze ti pomozi
strasno..nema rijeci…tuga
Ovim je sve receno, sve o cemu razmisljamo ovih dana. Ko je plakao a ko je pevao zbog nekog svog licnog dogadjaja. A majci to nije vazno, njoj fali njeno dete do kraja zivota. Koliko truda i ljubavi je potrebno da ga nosis, da ga rodis, da stvoris coveka od njega i onda to zbrise neko neodgovoran. A sad je tek trebalo da zivi a majka da uziva
I nema sam, i besna sam…i tuzna, i ljuta! Mnogo je tuge, jada i mraka. Doslo je bas neko tuzno vreme! I da, svi su krivi…osim nevinih zrtava! 😢😢😢🙏🙏🙏
vi ste progovorili. bravo! svi,svi,svi
Svaki put ostajem nema kad čujem za ivakvu tragediju. Jeza me prodje jer sama zamisao i slika u glavi kako je to izgledalo ,bar kad ja to sebi ekrsnizujem je strašna. I uvek je tu neko dete ,i neki mladic ili devojka, neko sredovecan i stariji. Kako je toj majci ,koliko me boli kad pomislim ,povinje da me davi ,gusi ja ne smem vise da gledam vesti niti čitam … Tamo neko čezne za zagrljajem deteta ,oca ,brata ,sestre ,deke…. I nema ostajem sa velikom tugom. Nije moje … i nema. eze sto nije ne mogu da se pravim blesava. Pomolim se , i za duse i za sve one koji su ostali u velikoj tuzi. Nekako osecam da sam doprinela necemu ako se pomolim za sve njih. Nek im je carstvo nebesko, njihovima… nemam reci utehe ne postoje , ne znam da li je do ljudskog faktora ali ako postoji neko ko je nesto uskratio ili dao neku vansta dardnu naredbu pa je to uzrok, ne znam ali mirni ne bi spavala do kraja zivota .. ne znam kako oni , sve u svemu sve ovo ih nece vratiti na zalost ..
Ne želim nijednoj majci da doživi ovo zlo. Majka sam i znam da je svaka reč suvišna. Bol je ogroman.
SAMO BOL.