Jerotić o agresiji kod dece: Ako roditelji pogreše na početku to može imati teške posledice

17 novembra, 2016

Kod dece je vrlo važno razlikovati spontanu od reaktivne agresije i ne kažnjavati svaku dečju agresiju pogrešno verujući da je ona smišljena. Najraniji oblik “agresije” jeste detinje vikanje kao posledica fiziološkog odvajanja od majke i prvog kontakta sa vazduhom, kao i detetove zavisnosti od okoline. Obadva faktora utiču na značaj funkcije disanja i kože kao zavisne, kontaktne površine, pa oboljenja od astme i kožne bolesti prvi su psihosomatski znaci poremećaja. Ako prvi agresivni apel odojčeta ne nađe odgovor u spoljašnjem svetu ili dobije pogrešan odgovor, može da se razvije “primarno šizoidna agresija” koja kasnije stvara razne kriminalne tipove, sa destruktivnim težnjama, bez stida i osećanja krivice.


Dalji razvoj agresije nastaje u oralnoj fazi deteta sa pojavom prvih zuba, dakle sa mogućnošću ujedanja. Negativno držanje majke u toj fazi može da dovede do povraćanja deteta ili drugih smetnji pri gutanju. Dobar deo oralne agresije je potpuno normalan, čak i kada dete hoće majku iz ljubavi da “pojede”, što odgovara njegovoj želji za potpunim posedovanjem majke. Neispunjenje ove želje izaziva protest, koji je neophodan za razvoj funkcije Ja i probe realnosti. Agresija je ovde motor za razvoj Ja. Ako dete u toj fazi ne doživi dokaze pouzdane ljubavi majke, može da nastane neurotična i destruktivna agresija u obliku zavisti, požude, želje za preteranim posedovanjem, ali i očajanja i mržnje prema sebi.

Ne možemo opisivati dalje faze razvoja agresije u analnoj, genitalnoj fazi, u dobu latencije i u pubertetu. Da još pomenemo samo prirodnu agresiju deteta u fazi navikavanja na čistoću i greške roditelja u ovom dobu koje mogu da dovedu do produženog noćnog mokrenja, noćnog straha ili drugih oblika detetovog prkosa, ovoga puta sve kao reakcija na agresiju roditelja. Svim roditeljima sa više dece poznata je isto tako i agresija deteta prema braći i sestrama. I ova agresija se, najpre, ne shvata kao patološka, ali zbog loših postupaka roditelja ona može da se vremenom pretvori u neprestano osećanje zavisnosti, bolesnog rivalstva i borbe za povlašćenim položajem. Neiživljena i na ovaj način izvitoperena agresija deteta postepeno postaje jedna od stalnih crta buduće odrasle ličnosti koja onda prenosi svoja loša iskustva iz roditeljskog doma na novu okolinu, školu, radno mesto, bračnog druga i svoju porodicu. Tako se krug agresije zatvara i u jednom trenutku imamo posla sa bolesnim društvom, kakvo je Erih From detaljno opisao u svojim knjigama.

Shodno lošim iskustvima i frustracijama u ranom detinjstvu, odrastao čovek uglavnom razvija dva tipa agresije. Jedna je reaktivno-defanzivna agresija kao odbrambeni strah sa crtama pasivnosti, preterane zavisnosti, straha od kazne i gubitka objekta, u krajnjoj liniji sa crtama konformizma; druga je aktivno-destruktivna agresija sa subjektivnim doživljavanjem neprijateljstva, asocijalnim stavovima prema društvu i težnjama ka razaranju. Obadva tipa agresije proizlaze iz poremećenog toka normalne, razvojne identifikacije u detinjstvu, namesto koje se razvija odbrambena, reaktivna identifikacija, pa nužno moramo obadva tipa smatrati neurotičnim, dakle bolesnim.

I seksualni nagon i agresija, verovatno obadva endogeno data, ugrađeni su u sam stožer naše ličnosti. Najpre od veštine i mudrosti roditelja, a kasnije od društva zavisi kakav će razvoj da otpočnu ova dva nagona. Čovek je na večitoj klackalici mogućnosti, istovremeno otvoren i ugrožen suprotnim mogućnostima razvoja – može postati stvaralac koji će obogatiti svoj život i život svoje okoline, ali i neurotik, bolesno plašljiv ili bolesno destruktivan (i samodestruktivan) koji će osiromašiti i uništiti i svoj život i život svoje okoline.

Vladeta Jerotić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama