Ниси луд да идеш код психолога

јануар 19, 2016

Сретнем јутрос комшиницу, сва натечена, боли је зуб, једва говори. Глупо ми било и док сам је питала нешто тако логично- што не идеш код зубара?!
Разгорачила очи као да сам на сред улице, у сред те упале наживо кренула да јој га вадим комбиниркама, одмахује рукама сумануто: „Нисам луда да идем, да ми чачка па да ме само још више боли!“.
Чека да се смири само од себе. И трпи.
tata na bickli
Одлазим и размишљам, сад психолози неће више моћи да убеђују људе да су им потребни на стару фору- кад те боли зуб, одеш код зубара! Али ајд’ што морају да убеђују људе, изгледа да морају да убеђују и државу!
Са бебцем се у почетку једном месечно, касније ређе, иде на (педијатријско) саветовање. Премере га од главе до пете, прегледају, изокрећу, кажу ти шта, кад и колико да једе, како да га држиш, шта ублажава грчеве, бол од ницања зуба, питају те да ли гуче, ставља ли ножни палац у уста, посеже ли рукама за предметима, да устане, да ли вас прати погледом, коју ће вакцину добити.
Ту је и низ сјајних савета за новопечене и неснађене родитеље са којима ће, ако треба, стрпљиво вребати хоће ли се баш тад десити тај тренутак у току дана кад бебцу око „побегне“ у страну, а онда их умиривати да не, неће бити зрикав.
Упуте те и на стоматолога, ултразвучни преглед кукова је обавезан, добијеш одговоре на 99 питања, али на једно нема одговора- зашто у саветовалишту није и психолог?
Нисам се осећала глупо док сам то питала. Мени је и то логично.
„Шта ће му психолог, па није луд?!“, згранула се моја мама, тачно је кроз слушалицу видим како је разгорачила очи, као комшиница јутрос.
„Ја само да те подсетим да сам ја то студирала…“
„Ти да си то већ једном дипломирала, знала би све и сама!“, поентира наравно мама.
Али која би била разлика и да јесам? Тако углавном и психолози, дипломирани, знају све- сами за себе. Остале на мишиће и неслућене домете креативности убеђују да им требају. И пре него што, евентуално, полуде. Људи, не психолози. Они су већ луди, зато су и уписали псиологију, да то сакрију!
Зато сте још луђи ви ако код њих идете! Поготово ако вас ухвате да идете пре брака. Можда ви то видите као оснажење за нове изазове, као нови почетак, али за друге, то је ваш крај! Родитељи склањају поглед пред теткама које колутају очима- да се волите, психолог вам не би ни требао, ви нит’ сте за брак, нит’ сте једно за дуго, то можемо и ми да ти кажемо (не треба ти психолог)!
психолог 2аА за децу, кажу, психолог само ако има потребе. Дакле, кад је већ касно. Шта да радимо кад се та психа не види на ултразвуку! Не могу да је нађу ни на рендгенском снимку. Можда би се евентуално могла назрети на детектору лажи.
Читав један део развоја толико препуштен сам себи, истим оним неснађеним родитељима, борби са свезнајућим стринама, толико неискоришћеног потенцијала једног малог човека.
Шта се у том периоду бебцу развија, како подстаћи оно у чему је добар, охрабрити оно у чему је слабији, колико треба да спава, сме ли да се пусти да плаче, колико сме да чека на храну, зашто дирање пише не треба да буде забрањено нити „какано“, како му формирати добре навике, бити истрајан у увођењу бораније и броколија, чиме се заправо васпитава?!
Шта са изливима беса, какви су му сада цртежи, како подстаћи развој говора, како га навикнути на ношу, на друге људе, одвикнути од дуде варалице, чега да се играмо? Како да добро прихвати сестру, како да се ви располутите на двоје деце, како да се не побијиете са мужем/ женом у бесаним ноћима испуњеним неутешним дечјим плачом и у обавезама претрпаним бескрајним данима? Како да се навикнете на толико одрицања, на живот који сте у трену подредили другом бићу?
Па то све може да ти каже и комшиница која је одигла троје! Ниси луда па да идеш код психолога!
Како то мислите треба вам психолог за вас, а због детета? Па дете се рађа да њиме додатно заташкате све лоше матрице понашања и уверења која их подупиру, све страхове и све што видите као свој неуспех, оно вам је заштита од свега што боли, самим тим и од одласка код психолога.
Нећете ваљда пустити сузу на сва та учења о значају раног развоја? Ко је Тесли гурао у једну ручицу кесу, у другу плшаног меду, а ето шта је постао! Јесу ли мерили сваку реч коју му кажу, цифрали тон да се осети жељеним, ко хоће да учи, учиће, какве емоције на ову немаштину!
Ваш ресор је дупе, да бебац буде сит и здрав, за главу нека се побрине сам, ви ни са својом не знате шта ћете! А ни где вам је, од кад имате њега. Па нисте се све ове године мењали због себе, па да бисте сад због њега! Мало ли је што вам је цео живот променио из корена, па сад још и вас да мења. И то уз помоћ психолога који ни сијалицу не уме да промени, већ „чека да се сама промени, кад буде спремна за то“.
Вас дочекати неће. Нисте ваљда луди да идете код психолога, да вас чачка па да вас још више боли? Ћутите и трпите. И чекајте да прође. А деца ће свакако да порасту. И вероватно вам неће ни хвала рећи.
Вама ако треба психолог, ви нит’ сте за живот, нит’ сте за родитеља!
Психолози не требају никоме.
И не знам само докле ће да ћуте и да трпе.
 
Љубица Балаћ
Извор: mamanacose.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама