Дакле, да разјаснимо. Није систем. Није држава. Иако би се и њима на ову тему имало штошта рећи. Али, у овом случају, у питању је баш школа и одлуке на том микронивоу.
Моје дете кренуло је у први разред прошле године. Још много пре поласка у школу трудили смо се да у кући негујемо здраве навике попут одласка у кревет на време и избалансиране здраве исхране. Исто је важило у вртићу где су деца могла да конзумирају искључиво храну која је предвиђена јеловником, а све остало што би се донело васпитачи би предавали родитељима.
Ипак, образовни систем, па и школа сама, у погледу изградње здравих навика у исхрани код деце мени, као родитељу, до сад нису помагали већ напротив. Како? Врло једноставно.
Свака школа у Србији има право да по свом нахођењу у склопу школског простора одреди за закуп продавницу, пекару или било какву другу малопродају где ће продавати буквално било шта (претпостављам да су алкохол и цигарете искључени). И у једној вождовачкој школи у коју иде моје дете деци се (између осталог) нуде:
- једеће наруквице
- лизалице које остављају траг на језику (?!)
- малецке флашице облика боце кокаколе пуне ситних, ненормално слатких бомбона
- итд.
Ово је само део асортимана који, колико сам видела, не укључује апсолутно ниједну здраву намирницу. Нисам могла а да своје питање не упутим и Министарству. Од њих сам добила одговор да је све у рукама Школског одбора. Али и да је едукација кључна, те да није школа искључиво и једино одговорна за здраву исхрану и развој здравих животних навика код деце.
Не могу да се не сложим. Признајем да је породица кључна и да не може школа бити једина одговорна. Али може ли бар преузети део одговорности и избацити отрове које продаје деци из понуде у својим локалима? Питала сам и школу у коју иде моје дете и остала без одговора. Што је одговор само по себи.
Дакле, ако нисте добро разумели, појаснићу. Док ја покушавам детету да усадим здраве навике у исхрани, школа ми одмаже нудећи јој шарене, примамљиве, препуне вештачких боја и адитива слаткише, ко зна где набављене. Истовремено, у тој истој школи, не може купити воћку нити кесицу бадема. Толико о синергији и заједничком раду на стварању здравих навика код деце.
И не би то био толики проблем да је то једна школа и један пример. Проблем је што је та пракса распрострањена. Најчешћи изговор? Родитељима не смета, а здраву храну деца не воле, уз то је и скупа. То да већини родитеља не смета да им деца једу нездраву храну, нажалост, све више примећујем.
А то да је здрава ужина скупа? Јутрос сам детету спаковала крушку, шаку лешника и шаку ораха за ужину (доручак, разуме се, код куће). Коштало ме је мање него кесица флипса.
Здрава храна није скупа, само тражи време и истрајност. А ко је данас спреман да то пружи…
И да, биће ми све теже да детету објасним због чега не треба да купује лизалице са светлећим штапићима (побогу, па да не ваљају, не би их ваљда у школи деци продавали?!), а сигурна сам да ће понеку кришом и појести. То ми, ипак, не даје право да одустанем.
Одговор Министарства просвете, науке и технолошког развоја на овај коментар погледајте ОВДЕ.