Како млади могу до радног места у просвети, има ли јасних критеријума и да ли ико о томе брине?

Део епилога неуспешног сталног запослења Милана Петровића из Ниша је његов отказ у Гимназији “Светозар Марковић” где је последњих година радио на замени. Други део је улазак у борбу за јасније критеријуме запошљавња младих, будућих професора и стварање услова у којима они који се школују за просветаре, заиста имају могућност да се баве тим послом.

Foto: Canva

Петровић је свој случај окончао отказом и правду ће, како сам каже, даље тражити на суду. После вишегодишњег искуства у просвети, као млад професор, указује на рупе у систему који најмање разумевања има за свршене студенте у потрази за послом.

Појавом забране запошљавања приоритет се дао људима који су технолошки вишкови. То су људи у чијим школама је због мањка деце смањен број часова. Они су запослени за стално и на такозваној су “А” листи. Апсолутни приоритет. “Б” листа састоји се од људи у образовању који су зановали радни однос “за стално”, али не са пуним фондом часова. Те две групе људи чине довољан притисак на то да млади нису толико потребни нашем систему образовања – каже Петровић.

Додаје да је било најава из Министраства просвете да ће се укинути забрана запошљавања, али да не постоји јасан критеријум по којем би се млади људи примали у стални радни однос.

Пријавиш се на јавни конкурс са свим оним што знаш и што си радио. Победи неки други кандидат и то је у реду, али ти добијаш решење у којем нема јасног објашњења по којем критеријуму је та трочлана комисија изабрала тог кандидата. Онда немаш ни на шта да се жалиш. Жалба онда буде одбијена на исти начин – прича Петровић.

Указује и на велику аутономију директора школа коју имају у процесу запошљавања, јер они постављају 2 члана у трочланој комисији.

Због свега овога Петровић је, како каже, одлучио да се бори. Тако је са Удружењем “Научи ме” покренуо иницијативу за креирање предлога одређених критеријума који би могли да се донесу, а који би били обавезујући за све школе.

Дакле, тренутно по закону школа има право, али не и обавезу да формира своје критеријуме. У томе нас је већ подржало Удружење “Грађанских иницијатива”, имамо преговоре са Удружењем “Родитељ” и ја се надам да ћемо наићи на сарадњу и са синдикатима и да понудимо решење. Није решење да свака школа може било како – каже Петровић.

Ово је, појашњава, почетак дијалога и борбе за боље школство.

Извор: Јужне вести