Skretanje pažnje jedna je od omiljenih taktika roditelja kad žele dete da odvrate od neke namere, doživljaja, osećanja. Često se koristi, ali je ova taktika retko kad prikladna jer je odvraćanje pažnje trik, a manipulacija, dugoročno gledano, neće pomoći detetu da razvije sposobnost da bude srećno.
Ako pogledate bebu ili malo dete u oči, nećete videti ništa drugo osim iskrenosti. Zato deca, bez obzira na to koliko godina imaju, ne zaslužuju ništa manje od nas. Odvraćanje pažnje je manipulacija, a takođe i vređa detetovu inteligenciju.
Kakvu poruku šalje skretanje pažnje?
Zamislite da padnete i povredite se. Kako biste se osećali da neko ko je u tom trenutku uz vas, umesto da pokaže zainteresovanost ili zabrinutost, pokuša da vam ponudi slatkiš ili obeća video-igricu kad dođete kući? Ili, novu šminku, ako želite da stvari prevedemo u svet odraslih.
Situacije u kojima je skretanje pažnje prihvatljivo postoje, ali one ne treba da budu u svrhu manipulacije. Ako bi, recimo, vaše dete trebalo da bude podvrgnuto nekom medicinskom zahvatu, nema ničeg lošeg u tome da mu kažete da će lakše to podneti ako se umesto na injekciju koncentriše na to kako ga prstima mazite po čelu. Ovo nije varanje. Dete i dalje zna šta će se desiti i svesno je tog skretanja pažnje kao načina da mu se pruži uteha.
Vaše dete će se verovatno prema vama ponašati onako kako se vi ponašate prema njemu. Ni vam se ne bi svidelo da vam, kad ga pitate za ocene u školi, ono kaže „Vidi, veverica.“
Osim toga, ako vaše dete želi nešto što vi ne želite da uzme, kao što su ključevi od kola, ono mora NAUČITI da ne sme da ih uzima, a ne da mu privremeno bude odvraćena pažnja s njih. Mora čuti da ne želite da se igra ključevima, a ne da mu u ruke gurate nešto drugo, kako bi zaboravilo na ključeve. Umesto skretanja pažnje s frustracije, možete je olakšati tako što ćete reći: „Ljutiš se zato što ti ne dam ključeve. Vidim da si besan zbog toga.“ Ako mirno prihvatite detetova osećanja, onda će i ono naučiti u nekom trenutku da ih tako prihvati. Taj proces je sigurno duži od pukog odvraćanja pažnje, ali uloženo vreme pomoći će detetu da internalizuje ove veštine.
Pročitajte i: Emocionalna inteligencija: Kako je razviti kod deteta i zašto je važna?
Vama, kao odrasloj osobi, nije kraj sveta što ne možete da idete na posao sa svojom mamom, ali malo dete to može tako doživeti. Šta, onda, treba da uradite ako dete u situacijama kad treba da krenete na posao neutešno plače? Prvo, ne pokazujte nesigurnost pri polasku. Dete će se osećati bezbednije ako ste vi smireni i optimistični. Važno je da se ne iskradate, da ne paničite i ne ignorišete detetovu patnju. Uvažite ono što dete oseća, zagrlite i blagim glasom recite nešto poput: „Vidim da ne želiš da idem na posao, ali da znaš da ću se vratiti pre popodnevne užine.“
Kad bolje razmislite, potpuno je prirodno da budemo tužni kad neko koga volimo ode. Onaj ko s detetom ostaje trebalo bi da za njega pokaže razumevanje i kaže nešto poput: „Nisi hteo da mama ode i sad si tužan. Ali mama će doći pre popodnevne užine.“. Ne bi trebalo da ostavlja dete da plače samo, ni da mu odvraća pažnju, da ga ućutkuje ili govori da ne treba da oseća to što oseća. Trebalo bi i da mu ponudi zagrljaj. Posle nekog vremena, dete će se verovatno zaigrati, a osoba koja brine o njemu može mu predložiti neku aktivnost, iako ne dok je pod stresom. Zamislite kako biste se vi osećali da vam nedostaje neko koga volite, da mislite da ne možete preživeti bez njega i u tom trenutku o vama brine neko ko zanemaruje vaša osećanja. Tek nakon što biste izrazili osećanja i donekle se pomirili sa situacijom, bili biste spremni da prihvatite novu aktivnost. To je mnogo drugačije nego da vam neko dok patite ponudi da gledate seriju ili da igrate društvenu igru.
Izvor teksta je knjiga Filipe Peri – Da su samo vaši roditelji pročitali ovu knjigu (srećom, vi jeste)