Зашто је емоционална интелигенција тако важна у подизању детета?
Контролисање забринутости приликом извођења великог пројекта, контролисање беса приликом проласка кроз брачни конфликт, контролисање страха приликом пријављивања за посао – уопште способност људског бића да контролише своје емоције на здрав начин одредиће квалитет његовог живота много више него његов ИQ. Психолози су ову способност почели да називају ЕQ, односно количник емоционалне интелигенције.
Емоционално самопознавање и самоприхватање, осетљивост на туђе сигнале, емпатија (која може бити дефинисана као способност да видите и осетите нешто са тачке гледишта неке друге особе), као и способност да се забринутост регулише причом о стварима које носе емоционални набој, представља конструктиван начин
Количник емоционалне интелигенције вашег детета је повезан са вама. Питање је како поставити солидне основе.
1. Узмите своје дете у наручје када то жели и брзо одговорите на његов плач
Висок IQ почиње у доба инфантилности, од најранијег узајамног деловања између бебе и родитеља, из чега се код бебе развија осећање сигурности и поверења.
Прочитајте и Како се развија емоционална интелигенција
2. Умирите своју забринутост
Пре готово сто година психолог Хари Стак Саливан изнео је идеју да се забринутост родитеља преноси на дете. Недавно истраживање потврдило је да родитељски додири, гласови и покрети могу или смирити дете, или покренути његову забринутост.
3. Помозите детету да научи да се само утеши
Познато је да беба учи да се теши прво тако што је неко други теши. Из тога беба стиче искуство да су њене физичке и емоционалне потребе нешто што се може контролисати и што може да се толерише. Бебин нервни систем почиње да поставља основу за самосмиривање касније у животу. То значи да се бебин мозак и нерви не развијају адекватно уколико је родитељ не узима у наручје и теши када је узнемирена.
Бебино искуство обухвата потребе које се не сматрају претњом по живот (као што је неутољена глад, одсуство особе која брине о њима). Бебе бивају преплављене емоцијама. Без утехе која им је потребна, њихов нервни систем не изграђује путеве који ће јој касније дозволити да се сама утеши. Као мало дете имаће много проблема да научи да се само утеши или контролише, јер такво дете свако осећање узнемирава. На крају, то може довести до катастрофе и такво понашање ескалира.
У каснијем детињству осећање потребе, страха или беса може бити окидач за напад забринутости или панике, наводећи дете да реагује јер не уме да толерише своја осећања, нити уме да се умири. (više…)