Како настаје и нестаје пријатељство

октобар 9, 2016

Пријатељство и постоји и непостоји. Како вам се допада ова изјава? Обично нас иритирају парадоксалне појаве и противречне изјаве. Од њих нам се некако заврти у уму и губимо осећај извесности. Ми само поштујемо радозналост као потенцијалну врлину, а уствари обожавамо и опседнути смо да увек будемо безбедни. Зато не волимо ни да размишљамо о парадоксима, јер нас подсећају да је све неизвесно. Провоцирају наш осећај да нема опасности која нас може угрозити. Зато унапред одбацујемо тврдњу да пријатељство и постоји и не постоји. Пријатељство је један од највише обожаваних тотема. Остварити пријатељство је спољашњи израз наше потребе да остваримо унутрашњи мир. Због тога сви јуре у пријатељске односе. Живот у сваком тренутку поставља пред нас изазове и изненађења што захтева сталну будност и опрезност. Живот је стално настојање да се нешто постигне или оствари, а то нас исцрпљује и умара. По природи ствари тежимо стању одмора. Пријатељски односи су најчешћи начин да човек мало одмори од обавеза и задатака. Зато не волимо да нам неко доводи у питање наш став према пријатељству као драгоценој вредности живота. Не волимо да сумњамо у смисао пријатељевања јер таква сумња измиче подлогу сигурности испод нас. Ако још останемо без пријатеља, мало тога доброг нам преостаје у свакодневици. Због свега претходно реченог можемо потврдити да пријатељство постоји. Људи свакодневно грозничаво склапају уговоре и договоре на који начин ће успостављати и одржавати пријатељске односе.
prijateljstvo1
Делује нам апсурда она изрека: Сачувај ме Боже од пријатеља, а од непријатеља ћу се и сам сачувати.То је због чврстог убеђења да је пријатељство непролазна вредност коју ништа не може поништити. На жалост у Универзуму све је релативно па се то односи и на пријатељске односе. Ретки су људи који нису доживели разочарење у неку од својих пријатељских веза. Када се деси то изазива велике потресе у међусобним односима, личну кризу и сумњу да ли човек има исправно подешен однос према животу. На жалост, пријатељства су подложна ерозији. Као што рече песник, ако смо пали, били смо паду склони. Разочарења у пријатељски однос речито говоре да су разлози за то били на самом почетку изградње везе. Ми их нисмо видели, јер смо у везу инвестирали своја очекивања и предубеђења која не одговарају реалном стању ствари. Унапред верујемо како је наш друг спреман да срце извади из груди да би нас спасио из невоља. Чини нам се сасвим оправдано да наш пријатељ жртвује свој интерес за неку нашу потребу или инвестицију. Када нас стварност демантује и наша убеђења доживе осеку будемо збуњени или огорчени. Зар је то пријатељство? Сама та реч говори шта се очекује од пријатељских веза. Очекује се стварање пријатности. Али како можемо очекивати од других да нам увек приређују угодности и задовољење наших потреба када нисмо у стању да то сами себи у сваком тренутку и ситуацији приредимо. Може ли човек имати пријатеља, ако сам себи није у стању бити пријатељ?
Није све пријатељство
Упадање у пријатељске односе који обавезују и у којим постоји стална забринутост како их сачувати је мучење, а не стварање пријатности. Зашто ићи у такве односе по сваку цену? Глорификовање пријатељских односа је поуздан знак ваше карактерне зависности. Плашите се самоће, па неко треба да вам свакодневно лечи самоћу. Мучи вас осећај личне безвредности од кога бежите у назови пријатељске односе са људима који су инфериорнији од вас, па се у односу на њих осећате боље. Немате довољно пара па се дружите са онима који имају више у нади да ће нешто од тога обиља прећи и на вас. Нервирају вас разни набеђени философи који поткопавају вашу веру у живот, па бежите у окриље људи који мисле исто као ви. Све су то пријатељски односи који крију у себи неке друге мотиве за дружење . То нису здрави разлози неговања пријатељских односа. Искрено и једино право пријатељство је базирано на безусловној љубави. Чиниш другима без калкулације да ће ти се вратити истом мером. Ако одеш на пијацу и за извесну количину поврћа продавцу даш одређену суму новца то је поштена размена, али није размена пријатељства.То је условно пријатељство, јер заинтересованост једног за другог допире до тачке док се размена не оконча. Условно пријатељство није пријатељски однос без обзира како суптилне форме заодевао. Основна одлика условног пријатељства је уцена. Ако се ваш пријатељ наљути на вас што не долазите свакодневно на посела то је поуздан знак да љутњу користи као уцену. Љутња као уцена у вама ствара осећај кривице да нешто нисте урадили како треба. Она рађа страх од остављања, а бити сам – па то је страшно! Сваки ловац на пријатељство то зна док вреба своју жртву.
Пријатељство је врло често поље мање или више прикривене експлоатације. У њему шминка пријатељског односа служи као мамац да се жртва упеца, као у паукову мрежу из које више нема бежања. Али тапшање по рамену или свакодневно повлађивање вашој сујети како сте лепи или паметни, што су неке од форми лажног пријатељства могу да вам нанесу неповратну штету. Тако се дешава да вам свакодневно такозвано пријатељство буде препрека у изграђивању здравог смисла за реалност и сазревање. Туђе речи, поступци и гестови могу да вас успавају, учине неопрезним и одложе прилику за суочавање са стварношћу. Што се више одлаже моменат суочавања са реалношћу и личном одговорношћу то је каснији тренутак буђења болнији. Можете ли замислити човека који воли свога непријатеља, не у смислу да му одузима живот, већ у смислу непријатеља који критикује ваше слабости и не повлађује вашим заблудама? Замислите тај парадокс-волети свог опонента! Требате поштовати оне који вам опонирају, јер су они ваши истински учитељи.Они не дозвољавају да затворите очи у простору уобразиље вашег ума већ да отвореног ума, што значи без предубеђења, примате чињенице живота. А ми обично баш супротно поступамо према неистомишљеницима. И ако им ништа не говоримо и не чинимо у мислима себи понављамо: далеко им лепа кућа. Не мора ваш опонент увек бити у праву.Може он бити у некој заблуди као и ви. Али, чињеница да вас погађају његове речи говори да се интимно слажете са њими. Да сте потпуно сигурни у ваш доживљај и објективну перцепцију неког догађаја, само би сте се надмоћно и толерантно насмешили своме критичару и презрели његову плитку мотивацију.
Иво Андрић негде рече: заједничко проживљавање среће и несреће, управо то чини право пријатељство. Такво пријатељство је базирано на свести, да је онај други једнако вредно биће као што сам и ја. Кроз срећу и несрећу ми очигленије постанемо свесни да је осећај Ја само половина осећаја Ми.
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама