Zastava, grb i himna su vidljivi simboli Srbije. Ali postoji još jedan – nevidljiv, a najdublje naš: srpski jezik.
Od staroslovenskih redakcija koje su se oblikovale u manastirskim skriptorijumima, preko slavenosrpskog jezika kao mosta između starog i novog, srpski jezik je kroz vekove nosio ne samo reči – već duh naroda, sećanje na bitke, pobede, poraze, veru i ljubav.
I onda dolazi Vuk Stefanović Karadžić – reformator koji je rekao: „Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano.“ Zahvaljujući njemu, jezik naroda je postao jezik knjige. Narodna književnost je sačuvana, kao hronika jednog vremena i ogledalo jedne duše.
Danas se Vuk često osporava – zbog izbora dijalekta, zbog uticaja Beča, zbog raznih kulturnih i političkih konteksta. Ali jedno je sigurno: da nije bilo njega, ne bismo imali ono što danas zovemo narodnom književnošću, niti standard kojim se služimo – ma kakav da je.
Naravno, jezik je živ organizam – menja se, raste i prilagođava se vremenu u kojem živimo. Tako su, npr. u savremeni srpski jezik nedavno ušle reči i izrazi poput blokader, blokader‑terorista, plenumaš, studenti blokaderi, ćaci, ćaci‑naci, sic-blokaderi, kao i noviji žargoni iz protesta, javnog diskursa i sa društvenih mreža: pumpaj (motivacioni poklič), krvave ruke, senzacija, Marička (akcija policijskog privođenja), sendvičari (ironijski izraz za navodno plaćene posetioce stranačkih skupova), Ćacilend (ironično ime za pro‑vladine šatore), blokada‑strava, blokada‑sirovo, infobas, infobomba… Sličan trend smo videli tokom pandemije, kada su se pojavili izrazi poput kovid, kovid‑19, koronaš, karantinac, distancer, kovidiot, infodemija, lokdaun, hejter, lajk, šer, krindž… Možda će mnoge od tih reči vrlo brzo nestati, a možda će neke ostati – to zavisi od nas, i sve su to tragovi vremena koje jezik beleži.
Srpski jezik je naš koren, naša nit kroz vreme. Nije samo sredstvo izražavanja, već dokaz postojanja. I zato čuvajmo jezik i normu. Jer ako nestane jezik – ne nestaju samo reči, već i sećanja, običaji, ceo jedan narod iznutra.
Autor: Tatjana Jovanović, master prof. srpskog jezika i književnosti