Како настају нови термини који мењају језик, као стуб националног идентитета: блокадер, пленумаш, ћаци, сендвичар…

Foto: Canva

Застава, грб и химна су видљиви симболи Србије. Али постоји још један – невидљив, а најдубље наш: српски језик.

Од старословенских редакција које су се обликовале у манастирским скрипторијумима, преко славеносрпског језика као моста између старог и новог, српски језик је кроз векове носио не само речи – већ дух народа, сећање на битке, победе, поразе, веру и љубав.

И онда долази Вук Стефановић Караџић – реформатор који је рекао: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Захваљујући њему, језик народа је постао језик књиге. Народна књижевност је сачувана, као хроника једног времена и огледало једне душе.

Данас се Вук често оспорава – због избора дијалекта, због утицаја Беча, због разних културних и политичких контекста. Али једно је сигурно: да није било њега, не бисмо имали оно што данас зовемо народном књижевношћу, нити стандард којим се служимо – ма какав да је.

Наравно, језик је жив организам – мења се, расте и прилагођава се времену у којем живимо. Тако су, нпр. у савремени српски језик недавно ушле речи и изрази попут блокадер, блокадер‑терориста, пленумаш, студенти блокадери, ћаци, ћаци‑наци, сиц-блокадери, као и новији жаргони из протеста, јавног дискурса и са друштвених мрежа: пумпај (мотивациони поклич), крваве руке, сензација, Маричка (акција полицијског привођења), сендвичари (иронијски израз за наводно плаћене посетиоце страначких скупова), Ћациленд (иронично име за про‑владине шаторе), блокада‑страва, блокада‑сирово, инфобас, инфобомба… Сличан тренд смо видели током пандемије, када су се појавили изрази попут ковид, ковид‑19, коронаш, карантинац, дистанцер, ковидиот, инфодемија, локдаун, хејтер, лајк, шер, кринџ… Можда ће многе од тих речи врло брзо нестати, а можда ће неке остати – то зависи од нас, и све су то трагови времена које језик бележи.

Српски језик је наш корен, наша нит кроз време. Није само средство изражавања, већ доказ постојања. И зато чувајмо језик и норму. Јер ако нестане језик – не нестају само речи, већ и сећања, обичаји, цео један народ изнутра.

Аутор: Татјана Јовановић, мастер проф. српског језика и књижевности