Упечатљив текст о томе како нехотице кваримо живот својој деци доводећи их до неурозе, несамосталности и ниског самопоштовања.
„Деца су светиња. За децу само најбоље. Нека бар она нешто проживе. Цвеће живота. Радост у кући. Не брини, сине – тата ће за тебе урадити све…“
Непрестано слушање ових речи као песмице из неког разлога врло ми је дојадило. И као родитељу, и као бившем детету, и као будућем деди. Не би ли било довољно само волети своју децу? Није ли време опходити се према њима мало више људски?
Лично не бих бирао овај тренутак да се родим. Има превише љубави. Чим си добио датум рођења, одмах постајеш лутка. Мама, тата, бабе, деде само су чекали да на теби почну задовољавати своје комплексе и нагоне. Хране те док не пукнеш. Доводе ти дечјег масера. Облаче ти, на свеопште одушевљење, фармерке и капут премда још не умеш ни да седиш. А ако си девојчица, онда ти већ у другој години пробуше уши да би ти ставили златне минђуше, које је колико год коштале, омиљена тетка Даша намислила да ти поклони.
До трећег рођендана играчке већ не могу да стану у дечју собу, а до шестог ни у викендицу. Из дана у дан те најпре возе, а затим водају по продавницама дечје одеће, успут свраћате по ресторанима и ПС играоницама. Посебно обдарене маме и баке спавају с децом до њихове десете године, све док то не почне да вуче на педофилију. А да – замало не заборавих! Таблет! Дете под обавезно мора да има таблет. Пожељно је и ајфон. Од треће године. Зато што Мика има, мама му је купила, а она зарађује мање пара од нас. Чак и Тања и из суседне групе има, а она живи с бабом.
Пред школу се обично „период лутке“ завршава и започиње „поправљање“. Ти дивни родитељи најзад увиђају да су нешто канда мало погрешно урадили. Дете има вишак килограма, лош карактер и синдром дефицита пажње. Сад те с истим оним ентутијазмом водају по дијетолозима, педагозима, психонеуролозима, само неуролозима и само психолозима. Родбина помамно тражи некакво чудо које ће произвести чаробно оздрављење, а да се притом не мења ништа у приступу васпитању тог детета. На те у суштини езотеријске радње троши се гомила новца, живаца и времена. Резултат је нула зарез нешто.
Kада узалудност протраћених снага постане очигледна, почиње фаза клонуле пасионираности. Тада готово сви дивни родитељи наједном почну жестоко да мрзе своју децу: „Ми за тебе све, а ти…!“ Разлика је само у томе што се код једних та мржња изражава као дефинитивна капитулиација после које долази слање тинејџера у образовну установу затвореног типа (војна академија, елитна британска школа), а други у својој глави бесконачно врте филм „ти си мој крст“.
Kад се помире с тим да „од овога никад ништа неће бити“, родитељи с Тисимојкрстом о врату настављају да од свог већ поодраслог детета праве личност. Ваде га из војске, уписују на вишу школу односно факултет који се плаћа, подмићују професоре, покривају све текуће трошкове, купују стан, кола, убацују га преко везе на неки посао. Ако Тисимојкрст није баш талентован, ова стратегија доноси тешко варљиве плодове – добијамо психички осакаћеног, али прилично исправног грађанина. Само што далеко чешће то видање рана задобијених од навале родитељске љубави, деца плаћају на други начин – здрављем, животима, душама.
Kулт детета у нашој цивилизацији настао је не тако давно – пре педесетак-шездесет година. То је једна прилично вештачка појава исто као Деда Мраз који искаче из рекламне флашице кока-коле. Деца су најјаче оруђе за убрзавање потрошачке трке. Љубав према детету ставља се у погон већ у првом кругу. После само треба уључити мерач…
То наравно не значи да деца раније нису била вољена. Јесу и те како. Само што породица није била детоцентрична. Деца су била вољена, али су од првих проблесака свести знала да су један мали део огромног универзума који се зове „наша породица“. Да постоје старији које треба поштовати и да постоје млађи о којима треба бринути, да постоји нешто наше у шта се уливамо, наша вера коју поштујемо.
Данас тржиште сервира модел породице изграђен око детета. То је очито губитничка стратегија, која постоји само да би изнудила новац из домаћинства. Тржиште не жели ваљано успостављену породицу јер би она у том случају гро својих потреба подмиривала сама, унутар себе. Са становишта тржишта идеалан отац није онај који проводи слободно време с дететом, води га у парк, вози бициклу… Идеалан је отац, са становишта тржишта, онај који слободног времена нема, јер све време ради да би зарадио за двочасовну посету аквапарку.
Знате шта? Можемо у овом тексту глагол „волети“ заменити и било којим другим: игнорисати, не марити, бити равнодушан. Зато што је таква родитељска љубав заправо само један од облика егоизма. Необуздана мајка, отац радохиличар – све то није ништа друго до игра нагона. Шта год ми говорили о родитељској дужности и пожртвованости, такво очинство и материнство – јесу грубо наслађивање, нешто као љубавна разонода, једна пука биологија.
Лепа индијска пословица каже: „дете је гост у твом дому: нахрани га, васпитај и пусти“.
Да нахрани – може и будала; да васпита – то је већ мало теже; али умети дете од првих минута његовог живота увек помало пуштати од себе – то је љубав.
Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: detinjarije.com