Upečatljiv tekst o tome kako nehotice kvarimo život svojoj deci dovodeći ih do neuroze, nesamostalnosti i niskog samopoštovanja.
„Deca su svetinja. Za decu samo najbolje. Neka bar ona nešto prožive. Cveće života. Radost u kući. Ne brini, sine – tata će za tebe uraditi sve…“
Neprestano slušanje ovih reči kao pesmice iz nekog razloga vrlo mi je dojadilo. I kao roditelju, i kao bivšem detetu, i kao budućem dedi. Ne bi li bilo dovoljno samo voleti svoju decu? Nije li vreme ophoditi se prema njima malo više ljudski?
Lično ne bih birao ovaj trenutak da se rodim. Ima previše ljubavi. Čim si dobio datum rođenja, odmah postaješ lutka. Mama, tata, babe, dede samo su čekali da na tebi počnu zadovoljavati svoje komplekse i nagone. Hrane te dok ne pukneš. Dovode ti dečjeg masera. Oblače ti, na sveopšte oduševljenje, farmerke i kaput premda još ne umeš ni da sediš. A ako si devojčica, onda ti već u drugoj godini probuše uši da bi ti stavili zlatne minđuše, koje je koliko god koštale, omiljena tetka Daša namislila da ti pokloni.
Do trećeg rođendana igračke već ne mogu da stanu u dečju sobu, a do šestog ni u vikendicu. Iz dana u dan te najpre voze, a zatim vodaju po prodavnicama dečje odeće, usput svraćate po restoranima i PS igraonicama. Posebno obdarene mame i bake spavaju s decom do njihove desete godine, sve dok to ne počne da vuče na pedofiliju. A da – zamalo ne zaboravih! Tablet! Dete pod obavezno mora da ima tablet. Poželjno je i ajfon. Od treće godine. Zato što Mika ima, mama mu je kupila, a ona zarađuje manje para od nas. Čak i Tanja i iz susedne grupe ima, a ona živi s babom.
Pred školu se obično „period lutke“ završava i započinje „popravljanje“. Ti divni roditelji najzad uviđaju da su nešto kanda malo pogrešno uradili. Dete ima višak kilograma, loš karakter i sindrom deficita pažnje. Sad te s istim onim entutijazmom vodaju po dijetolozima, pedagozima, psihoneurolozima, samo neurolozima i samo psiholozima. Rodbina pomamno traži nekakvo čudo koje će proizvesti čarobno ozdravljenje, a da se pritom ne menja ništa u pristupu vaspitanju tog deteta. Na te u suštini ezoterijske radnje troši se gomila novca, živaca i vremena. Rezultat je nula zarez nešto.
Kada uzaludnost protraćenih snaga postane očigledna, počinje faza klonule pasioniranosti. Tada gotovo svi divni roditelji najednom počnu žestoko da mrze svoju decu: „Mi za tebe sve, a ti…!“ Razlika je samo u tome što se kod jednih ta mržnja izražava kao definitivna kapituliacija posle koje dolazi slanje tinejdžera u obrazovnu ustanovu zatvorenog tipa (vojna akademija, elitna britanska škola), a drugi u svojoj glavi beskonačno vrte film „ti si moj krst“.
Kad se pomire s tim da „od ovoga nikad ništa neće biti“, roditelji s Tisimojkrstom o vratu nastavljaju da od svog već poodraslog deteta prave ličnost. Vade ga iz vojske, upisuju na višu školu odnosno fakultet koji se plaća, podmićuju profesore, pokrivaju sve tekuće troškove, kupuju stan, kola, ubacuju ga preko veze na neki posao. Ako Tisimojkrst nije baš talentovan, ova strategija donosi teško varljive plodove – dobijamo psihički osakaćenog, ali prilično ispravnog građanina. Samo što daleko češće to vidanje rana zadobijenih od navale roditeljske ljubavi, deca plaćaju na drugi način – zdravljem, životima, dušama.
Kult deteta u našoj civilizaciji nastao je ne tako davno – pre pedesetak-šezdeset godina. To je jedna prilično veštačka pojava isto kao Deda Mraz koji iskače iz reklamne flašice koka-kole. Deca su najjače oruđe za ubrzavanje potrošačke trke. Ljubav prema detetu stavlja se u pogon već u prvom krugu. Posle samo treba uljučiti merač…
To naravno ne znači da deca ranije nisu bila voljena. Jesu i te kako. Samo što porodica nije bila detocentrična. Deca su bila voljena, ali su od prvih problesaka svesti znala da su jedan mali deo ogromnog univerzuma koji se zove „naša porodica“. Da postoje stariji koje treba poštovati i da postoje mlađi o kojima treba brinuti, da postoji nešto naše u šta se ulivamo, naša vera koju poštujemo.
Danas tržište servira model porodice izgrađen oko deteta. To je očito gubitnička strategija, koja postoji samo da bi iznudila novac iz domaćinstva. Tržište ne želi valjano uspostavljenu porodicu jer bi ona u tom slučaju gro svojih potreba podmirivala sama, unutar sebe. Sa stanovišta tržišta idealan otac nije onaj koji provodi slobodno vreme s detetom, vodi ga u park, vozi biciklu… Idealan je otac, sa stanovišta tržišta, onaj koji slobodnog vremena nema, jer sve vreme radi da bi zaradio za dvočasovnu posetu akvaparku.
Znate šta? Možemo u ovom tekstu glagol „voleti“ zameniti i bilo kojim drugim: ignorisati, ne mariti, biti ravnodušan. Zato što je takva roditeljska ljubav zapravo samo jedan od oblika egoizma. Neobuzdana majka, otac radohiličar – sve to nije ništa drugo do igra nagona. Šta god mi govorili o roditeljskoj dužnosti i požrtvovanosti, takvo očinstvo i materinstvo – jesu grubo naslađivanje, nešto kao ljubavna razonoda, jedna puka biologija.
Lepa indijska poslovica kaže: „dete je gost u tvom domu: nahrani ga, vaspitaj i pusti“.
Da nahrani – može i budala; da vaspita – to je već malo teže; ali umeti dete od prvih minuta njegovog života uvek pomalo puštati od sebe – to je ljubav.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: detinjarije.com