Тешко је било 1. новембра 2024. бити равнодушан. Пробајте да се присетите где сте били у тренутку кад сте чули страшну вест. Сигурно ће вам поћи за руком, тај тренутак се не заборавља. Ни 1. новембар 2025. није био мање болан. Одавање поште преминулима у паду надстрешнице трајало је сатима, јер су десетине хиљада људи хтеле да се поклоне жртвама.
Ни 48 сати касније, добили смо једну од најбизарнијих сцена у новијој историји Србије. Ка мајци чији је син погинуо у паду надстрешнице, а која правду тражи испред Скупштине Србије штрајкућучи глађу, група људи окренула је звучнике и пустила музику, са репертоаром у ком се необично често појављује лик мајке. А најболнији тренутак био је онај кад се заорила песма „Пошла мајка сина да потражи.“ Коло. Смех. Организоване групе људи које су дошле да се изругују жени која је закопала своје дете.
Ово није политичка анализа. Ово је питање које надилази идеологију: како неко постаје човек који се руга мајци чије је дете здробљено тонама бетона?
Аргумент манипулације
Неки од оних који учествују у овом гротескном перформансу верују – или тврде да верују – да је Дијана Хрка изманипулисана. Да је неко „злоупотребио њен бол“ за политичке циљеве. Да је постала „пион туђих интереса“.
Хајде да, хипотетички, прихватимо ту логику. Хајде да замислимо да је све што говоре тачно. Да иза ње стоји нека „мрачна политичка сила“ која користи њену трагедију.
И шта сад?
Њен син је и даље мртав. Њен бол је и даље стварна. Њена глад у штрајку је и даље глад. Чак и ако је неко други написао њен говор, она и даље крвари изнутра, ма како то теби споља изгледало.
И ти си и даље човек који јој пева „Пошла мајка сина да потражи“.
Ни у једном могућем свету, ни под једном идеолошком конструкцијом, ни уз било коју политичку теорију завере – то те не чини ичим другим до нечовеком. А то је еуфемизам.
Анатомија дехуманизације
Оно што се дешава није спонтани бес или политички протест. То је систематски процес који претвара обичан људски гнев у организовану окрутност. И он функционише у неколико корака:
1. Трансформација жртве у симбола
Дијана Хрка престаје да буде мајка. Постаје „плаћеница“, „екстремисткиња“, „онај који хоће да сруши Србију“. Чим је неко симбол, а не особа, лакше је себи оправдати то што сте изабрали да наносите бол.
2. Хијерархија бола
Уводи се идеја да „наш“ бол вреди више од „њиховог“. Изгубљени животи добијају ценовник. Стефан Хрка – вредан мање од, рецимо, страдалих у НАТО бомбардовању. Као да бол може да се мери. Као да трагедија има националну припадност.
3. Инверзија агресора и жртве
Она, жена која тражи истину о смрти свог детета, представљена је као нападач. Они који јој певају и ругају се, представљени су као браниоци. Логика Орвеловог света: онај ко поставља непријатна питања постаје агресор, а они који га ућуткују постају жртве.
4. Групна амнезија емпатије
У групи, људи чине ствари које као појединци никад не би. Психолог Филип Зимбардо то је назвао „Луцифер ефектом“ – систем може да од просечних људи направи извршиоце зла, а колективна енергија замењује индивидуалну савест.
Полиција туге: Како треба да изгледа „права“ мајка
Али осврнимо се на тренутак на још једну неодољиву потребу нашег друштва – да прописује како се тугује и жали.
На друштвеним мрежама се све врло често може пронаћи један аргумент који говори у прилог томе како Дијана баш и није нека мајка која искрено пати. „Носи розе тренерку.“ „Превише се експонира.“ „Права мајка не би тако.“ „Требало би да тугује у тишини, као други родитељи.“
Дакле, њен бол није довољно легитиман јер… шта? Јер није довољно естетски? Јер тренерка није црна? Јер није сломљена на начин на који ми очекујемо да буде сломљена?
Ово је можда најперверзнији део целог феномена.
Постоји једна дубоко укорењена идеја у нашем друштву: да је „достојанствена“ патња она која се не види. Која не смета. Која не поставља питања. Која трпи код куће, у тишини, иза затворених врата.
„Други родитељи нису протестовали.“ „Зашто баш она виче?“ „Могла је да тугује, зашто прави циркус?“
Ево бруталне истине: други родитељи можда нису имали снаге. Можда су били толико сломљени да нису могли да устану из кревета, камоли да организују протест. Можда су одабрали други пут – правни, приватни, тихи.
И то је потпуно легитимно. Свако носи свој терет како зна и како може.
Али онда неко, коме је дете живо и здраво, седи за тастатуром и каже: „Треба да се угледате на њих. Они су достојанствени. Они тугују у тишини.“
Ово није емпатија према онима који тугују у тишини. Ово је осуђивање оних који су нашли снагу да вичу.
Глорификујемо мајку која је толико сломљена да не може да устане – и осуђујемо ону која је пронашла снагу да тражи правду. Постављамо их једну насупрот друге, као да постоји само један исправан начин да се жали.
У тој причи, Дијана Хрка би била „достојанствена“ само ако остане код куће. Ако плаче сама. Ако не поставља питања. Ако не подсећа друштво на неугодну истину. Ако дозволи да Стефан постане статистика уместо имена. Другим речима: она би била прихватљива само ако би нестала.
То није брига за њен интегритет. То је покушај да се она ућутка.
Јер тиха жртва је згодна жртва. Она не поставља питања. Не нарушава угодан наратив. Не тера нас да се суочимо са неким неугодним истинама о друштву у коме живимо.
То није емпатија. То је садизам обавијен морализмом.
То је глорификација немоћи и осуда снаге.
Они који верују да раде добро
И ево најстрашнијег дела: многи од оних који учествују у овоме не мисле да раде нешто лоше.
Неки верују да бране своју земљу. Да је Дијана Хрка део неког „хибридног рата“. Да њихова присутност и музика спречавају „рушење уставног поретка“. Неки верују да је она та која наноси бол – мајкама друге деце страдале у другим трагедијама, људима који „само желе мир“. Некако, њена туга постаје агресија према туђем миру.
Неки можда само желе да се осете важно. Да буду део нечег већег. Да некоме покажу лојалност и добију валидацију.
Али ево бруталне истине: историја је пуна људи који су радили ужасне ствари верујући да раде добро. Који су мучили верујући да спасавају душе. Који су спаљивали књиге верујући да чувају истину. Који су убијали верујући да граде бољу будућност.
Добра намера није морални штит. Понекад је само додатни слој самозаваравања.
Тест огледала
Постоји један једноставан тест који би свако од нас требало да прође пре него што учини било шта у име идеологије, нације, вере или политике: Можеш ли сутра ујутру да се погледаш у огледало?
Можеш ли да се сећаш себе како певушиш „Пошла мајка сина да потражи“ жени чији је син сахрањен пре годину дана? Можеш ли да објасниш свом детету шта си тачно радио тамо? Можеш ли замислити да је неко други урадио то твојој мајци, сестри, ћерки – и да ти мирно седиш код куће?
Ако је одговор „не, али ово је другачије“ – није. Никад није.
Шта остаје
Можда верујете да Дијану Хрку неко користи политички. Да иза свега стоји нечија калкулација, нечија стратегија, нечији циљ.
Али та калкулација не оживљава њеног сина.
И твоја лојалност било коме не оправдава твоју окрутност према њој.
Оно што остаје након што политика прође, након што се сви кораци одиграју, након што победници припреме победнички говор – то је питање:
Какав си ти човек био док се све то дешавало?
Јер за разлику од политичких циклуса и идеолошких обрачуна, то се не заборавља.