Da uvek postoje manji ili veći sukobi između roditelja i njihovog vrlog podmlatka, iskustveno je poznato bezmalo svima. Neretko se savesni roditelj iz petnih žila upinje da razume razloge ponašanja i prioritete vlastitog deteta, i neretko u tom svom entuzijastičnom nastojanju nailazi na „slepu ulicu“.
Muke nerazumevanja se najčešće laički pripisuju generacijskom jazu, pubertetu i drugim promenama kroz koje dete prolazi, a ređe se u praksi uzima u obzir razlika u osobinama temperamenta.
Ono što ovde konkretno podrazumevamo, jeste jednostavno ovo: neki od nas više naginju ekstrovertnosti, neki pak introvertnosti, što se reflektuje na celokupan stil života. Dovoljno je da roditelj i dete nisu u istom tonalitetu kada je reč o ovoj dimenziji ličnosti, i eto klice makar mestimičnih nesporazuma!
Uzmimo sada u razmatranje odnos ekstrovertan roditelj – introvertno dete, posve zanimljivu kombinaciju! Ovakav roditelj, odmalena navikao na energičan život i socijalne aktivnosti, (a pritom, ne naročito upoznat sa dotičnom psihološkom terminologijom), biće nesumnjivo zbunjen izborima i navikama svoga malog introverta.
On će, sa najboljim namerama, nastojati da svoje dete više uključi u društveni život, preko svake mere zabrinut zbog toga što ono ne provodi više vremena sa svojim vršnjacima, ili što njegove sposobnosti u školi ne dolaze uvek do izražaja. A mali će se introvert vrlo verovatno osećati neshvaćeno i pritisnuto tolikim očekivanjima.
Šta znači biti introvert ili ekstrovert
Još je, naime, Karl Gustav Jung ekstroverziju odredio kao orijentisanost ka spoljašnjem svetu, a introverziju ka unutrašnjem, subjektivnom, ističući, pritom, da nijedna osoba nije stoprocentni introvert ili stoprocentni ekstrovert. Kasnije su izvesne teorije ličnosti, kao što je Petofaktorski model, ili teorija Hansa Ajzenka, inkorporirale interpretacije ove psihičke dimenzije.
Uopšteno govoreći, ekstroverti se određuju kao komunikativne osobe koje se lako socijalizuju, dok se introverti prepoznaju kao oni tihi i rezervisani. Ove se karakteristike daju uočiti još u ranom detinjstvu, te nije teško zamisliti zabrinutost jednog ekstrovertnog i neupućenog roditelja činjenicom da se njegovo dete nekad radije igra samo, ili da se ne priključuje tako lako i spontano vršnjačkoj grupi kao što je to sa njim samim bilo slučaj.
Biologija je „grm u kojem leži zec“
Međutim, daleko od toga da postoji razlog za stvarnu zabrinutost. Introverzija nije nikakva boljka koju treba lečiti, niti kakva mana koju treba iskoreniti. Introverti i ekstroverti jednostavno funkcionišu na različit način, a razlog tome je biološke, ili konkretnije, neurofiziološke prirode. Pogledajmo, dakle, u čemu je stvar.
Teorija Hansa Ajzenka pruža objašnjenje biološke pozadine. Naime, prema Ajzenku, osobe koje identifikujemo kao introverte, odlikuje, najgrublje rečeno, viši nivo moždane pobuđenosti ili pripravnosti, u poređenju sa osobama koje se klasifikuju kao ekstroverti.
To u prevodu znači da introverti upijaju više informacija iz spoljašnje sredine, i iz toga se razloga brže zamaraju. Zbog toga je introvertu potrebno da izvesno vreme provede u samoći. Komunikacija sa mnoštvom ljudi i društvena događanja jednostavno crpe energiju introverta. Da li, to, pak znači da su introverti predispozicionirani da budu usamljeni ili neuspešni? Ima li jedan ekstrovertan roditelj razlog za ovakvu brigu?
Razbijanje mitova o introvertima
Na prvi pogled, zaista može delovati kao da postoji osnova za zabrinutost. Ona, međutim, biva otklonjena jednom kad se otklone i glavne predrasude koje obično prate introverte. Pođimo, dakle, redom.
To, što je introvertima neophodno vreme koje će posvetiti samima sebi, ne znači da su u pitanju korenito nedruštvene osobe, ili da su mladi introverti nužno potencijalni mizantropi. Naprotiv, jedan će introvert vrlo rado diskutovati o temama koje ga istinski zanimaju, nađe li samo pravog sagovornika. Njega samo zamaraju kurtoazna ćaskanja i površni odnosi. Nasuprot tome, introverti teže dubini u ljudskim odnosima, i sledstveno, imaju nekoliko stvarno bliskih prijatelja.
To što je osoba introvertna, ne mora da znači da je istovremeno i stidljiva, ili da poseduje neku vrstu anksioznosti. To već jesu problemi, sa kojima je moguće izboriti se, ponekad uz konsultacije sa stručnim licem.
Konačno, to što takmičarski ustrojena ljudska stvarnost u kojoj se zahteva stalni socijalni angažman (narodski rečeno, da se osoba „bori za sebe“), predstavlja, naoko, ne-fer startnu poziciju za introvertnu decu, nikako ne znači da će ona voditi neuspešan život. Naprotiv, poznato je da su mnoge slavne istorijske ličnosti, umetnici, ali i lideri, bili ili jesu introverti.
Prema tome, jedan ekstrovertan roditelj zaista nema razlog za brigu da će mu dete biti društveno odbačeno ili neuspešno, ukoliko je samo introvertno.
Zlatna pravila vaspitanja introverta: upustvo za roditelja ekstroverta
Čime, dakle, jedan ekstrovertan roditelj treba da se rukovodi kada vaspitava jedno introvertno dete?
Ključ je, naravno, pre svega u razumevanju. Kada ekstrovertan roditelj razume da njegovo introvertno dete jednostavno funkcioniše na različit način od njega samog, tj. da mu prija nešto drugačiji životni tempo, tada i neće pokušavati da ga učini srećnim na svoj način, odnosno, tražiti problem tamo gde ga nema. Drugo bitno pravilo jeste pronaći meru u ohrabrivanju i podršci, tako da to ne postane nametanje ili prisiljavanje.
Drugim rečima, roditelj bi trebalo da se uzdrži od preteranog iskazivanja želje da se njegovo dete više socijalizuje, ili da više istakne svoje sposobnosti i talente u javnosti, ali da pruži podsticaj i ohrabrenje kada se ono samo odluči za tako nešto. I konačno, za jednog ekstrovertnog roditelja ovo, makar u početku, znači dosta strpljenja.
A šta ukoliko mali introvert naiđe na nerazumevanje od strane nastavnika i drugih lica koji učestvuju u njegovom vaspitanju? Kako bi roditelj, kao primarni vaspitač i zaštitnik, onda trebalo da postupi?
Introvertno dete u učionici
Činjenica je da je nastava kontstituisana na takav način, da se od svakog učenika zahteva aktivno učešće. Činjenica je, takođe, da oni koji su glasniji više dolaze do izražaja, dok tihi i rezervisani introverti često bivaju neshvaćeni i nepravedno ocenjeni.
Ono što će nastavnik obično raportirati roditelju, u cilju opravdanja date ocene, biće nešto poput ovog: „Vaše dete uglavnom ćuti na času“, ili: – „Retko kada pokazuje svoje znanje“. Ove, izjave, međutim, opisuju jedino spoljašnje ponašanje. Zbog toga je naročito važno razgovarati sa svojim detetom i pronaći razlog zbog kojeg ono izbegava da aktivno učestvuje u nastavi.
Postoji jedna zanimljiva stvar kada je reč o introvertima u učionici. Kao što ih, naime, po priorodi zamaraju suvišna i, po njihovom mišljenju, besmislena ćaskanja, oni takođe ne vole da odgovaraju na pitanja na koja mahom svi znaju odgovor. Mnogi introverti će sami dići ruku ukoliko to nije učinio niko drugi u odeljenju, ili ukoliko imaju da kažu nešto naročito originalno ili interesantno.
Naravno, postoje i introverti koji izbegavaju da se jave čak i kada to žele. U tom slučaju, međutim, već mogu postojati pravi problemi, poput stidljivosti, nesigurnosti i socijalne anksioznosti, koji se mogu prevazići, i za koje je ponekad potrebno konsultovati i školskog psihologa. Ukoliko to nije slučaj, potrebno je razgovarati sa detetom o tome kako škola funkcioniše, i ohrabriti ga da više pokazuje svoje znanje i sposobnosti.
Svakako da bi trebalo razgovarati i sa nastavnikom. Preokupirani nastavnici najčešće ne stižu da valjano procene svakog učenika, i, ukoliko znanje u nekoj meri evaluiraju u odnosu na aktivnost, ne bi bilo zgoreg ukazati na činjenicu da je dete introvertna osoba koja jednostavno ne voli preterano da se ističe.
Pri svemu tome, ekstrovertan roditelj ne bi trebalo da se postavlja u previše zaštitničku poziciju. To bi bila druga krajnost suprotna nametanju, odnosno, u ovom konkretnom slučaju, vršenju pritiska na dete da bude aktivno na času. Introvert treba da razvije socijalne veštine u takmičarski ustrojenom svetu, i preterano zaštitnički stav ne bi bio u detetovom najboljem interesu. Dakle, važi gore navedeno pravilo: ohrabrivati dete, ali ne vršiti pritisak, i, dodajmo – bez pretereranog tetošenja!
Summa summarum
Premda će jednom ekstrovertnom roditelju možda biti potrebno više vremena i strpljenja da razume kako njegov mali introvert funkcioniše, kao što smo mogli videti, nema mnogo razloga za brigu. Introverzija sama po sebi ne određuje koliko će osoba biti uspešna, ili koliko će prijatelja imati. To zavisi i od drugih crta ličnosti, kao i mnogih drugih faktora. Ali, makar što se ovog aspekta tiče, ekstrovertan roditelj može da „dane dušom“, bez pokušaja da svom detetu nametne vlastiti stil života i svoj način funkcionisanja.
Milica Rakidžija
Izvor: kultivisise.rs