Да увек постоје мањи или већи сукоби између родитеља и њиховог врлог подмлатка, искуствено је познато безмало свима. Неретко се савесни родитељ из петних жила упиње да разуме разлоге понашања и приоритете властитог детета, и неретко у том свом ентузијастичном настојању наилази на „слепу улицу“.
Муке неразумевања се најчешће лаички приписују генерацијском јазу, пубертету и другим променама кроз које дете пролази, а ређе се у пракси узима у обзир разлика у особинама темперамента.
Оно што овде конкретно подразумевамо, јесте једноставно ово: неки од нас више нагињу екстровертности, неки пак интровертности, што се рефлектује на целокупан стил живота. Довољно је да родитељ и дете нису у истом тоналитету када је реч о овој димензији личности, и ето клице макар местимичних неспоразума!
Узмимо сада у разматрање однос екстровертан родитељ – интровертно дете, посве занимљиву комбинацију! Овакав родитељ, одмалена навикао на енергичан живот и социјалне активности, (а притом, не нарочито упознат са дотичном психолошком терминологијом), биће несумњиво збуњен изборима и навикама свога малог интроверта.
Он ће, са најбољим намерама, настојати да своје дете више укључи у друштвени живот, преко сваке мере забринут због тога што оно не проводи више времена са својим вршњацима, или што његове способности у школи не долазе увек до изражаја. А мали ће се интроверт врло вероватно осећати несхваћено и притиснуто толиким очекивањима.
Шта значи бити интроверт или екстроверт
Још је, наиме, Карл Густав Јунг екстроверзију одредио као оријентисаност ка спољашњем свету, а интроверзију ка унутрашњем, субјективном, истичући, притом, да ниједна особа није стопроцентни интроверт или стопроцентни екстроверт. Касније су извесне теорије личности, као што је Петофакторски модел, или теорија Ханса Ајзенка, инкорпорирале интерпретације ове психичке димензије.
Уопштено говорећи, екстроверти се одређују као комуникативне особе које се лако социјализују, док се интроверти препознају као они тихи и резервисани. Ове се карактеристике дају уочити још у раном детињству, те није тешко замислити забринутост једног екстровертног и неупућеног родитеља чињеницом да се његово дете некад радије игра само, или да се не прикључује тако лако и спонтано вршњачкој групи као што је то са њим самим било случај.
Биологија је „грм у којем лежи зец“
Међутим, далеко од тога да постоји разлог за стварну забринутост. Интроверзија није никаква бољка коју треба лечити, нити каква мана коју треба искоренити. Интроверти и екстроверти једноставно функционишу на различит начин, а разлог томе је биолошке, или конкретније, неурофизиолошке природе. Погледајмо, дакле, у чему је ствар.
Теорија Ханса Ајзенка пружа објашњење биолошке позадине. Наиме, према Ајзенку, особе које идентификујемо као интроверте, одликује, најгрубље речено, виши ниво мождане побуђености или приправности, у поређењу са особама које се класификују као екстроверти.
То у преводу значи да интроверти упијају више информација из спољашње средине, и из тога се разлога брже замарају. Због тога је интроверту потребно да извесно време проведе у самоћи. Комуникација са мноштвом људи и друштвена догађања једноставно црпе енергију интроверта. Да ли, то, пак значи да су интроверти предиспозиционирани да буду усамљени или неуспешни? Има ли један екстровертан родитељ разлог за овакву бригу?
Разбијање митова о интровертима
На први поглед, заиста може деловати као да постоји основа за забринутост. Она, међутим, бива отклоњена једном кад се отклоне и главне предрасуде које обично прате интроверте. Пођимо, дакле, редом.
То, што је интровертима неопходно време које ће посветити самима себи, не значи да су у питању коренито недруштвене особе, или да су млади интроверти нужно потенцијални мизантропи. Напротив, један ће интроверт врло радо дискутовати о темама које га истински занимају, нађе ли само правог саговорника. Њега само замарају куртоазна ћаскања и површни односи. Насупрот томе, интроверти теже дубини у људским односима, и следствено, имају неколико стварно блиских пријатеља.
То што је особа интровертна, не мора да значи да је истовремено и стидљива, или да поседује неку врсту анксиозности. То већ јесу проблеми, са којима је могуће изборити се, понекад уз консултације са стручним лицем.
Коначно, то што такмичарски устројена људска стварност у којој се захтева стални социјални ангажман (народски речено, да се особа „бори за себе“), представља, наоко, не-фер стартну позицију за интровертну децу, никако не значи да ће она водити неуспешан живот. Напротив, познато је да су многе славне историјске личности, уметници, али и лидери, били или јесу интроверти.
Према томе, један екстровертан родитељ заиста нема разлог за бригу да ће му дете бити друштвено одбачено или неуспешно, уколико је само интровертно.
Златна правила васпитања интроверта: упуство за родитеља екстроверта
Чиме, дакле, један екстровертан родитељ треба да се руководи када васпитава једно интровертно дете?
Кључ је, наравно, пре свега у разумевању. Када екстровертан родитељ разуме да његово интровертно дете једноставно функционише на различит начин од њега самог, тј. да му прија нешто другачији животни темпо, тада и неће покушавати да га учини срећним на свој начин, односно, тражити проблем тамо где га нема. Друго битно правило јесте пронаћи меру у охрабривању и подршци, тако да то не постане наметање или присиљавање.
Другим речима, родитељ би требало да се уздржи од претераног исказивања жеље да се његово дете више социјализује, или да више истакне своје способности и таленте у јавности, али да пружи подстицај и охрабрење када се оно само одлучи за тако нешто. И коначно, за једног екстровертног родитеља ово, макар у почетку, значи доста стрпљења.
А шта уколико мали интроверт наиђе на неразумевање од стране наставника и других лица који учествују у његовом васпитању? Како би родитељ, као примарни васпитач и заштитник, онда требало да поступи?
Интровертно дете у учионици
Чињеница је да је настава контституисана на такав начин, да се од сваког ученика захтева активно учешће. Чињеница је, такође, да они који су гласнији више долазе до изражаја, док тихи и резервисани интроверти често бивају несхваћени и неправедно оцењени.
Оно што ће наставник обично рапортирати родитељу, у циљу оправдања дате оцене, биће нешто попут овог: „Ваше дете углавном ћути на часу“, или: – „Ретко када показује своје знање“. Ове, изјаве, међутим, описују једино спољашње понашање. Због тога је нарочито важно разговарати са својим дететом и пронаћи разлог због којег оно избегава да активно учествује у настави.
Постоји једна занимљива ствар када је реч о интровертима у учионици. Као што их, наиме, по приороди замарају сувишна и, по њиховом мишљењу, бесмислена ћаскања, они такође не воле да одговарају на питања на која махом сви знају одговор. Многи интроверти ће сами дићи руку уколико то није учинио нико други у одељењу, или уколико имају да кажу нешто нарочито оригинално или интересантно.
Наравно, постоје и интроверти који избегавају да се јаве чак и када то желе. У том случају, међутим, већ могу постојати прави проблеми, попут стидљивости, несигурности и социјалне анксиозности, који се могу превазићи, и за које је понекад потребно консултовати и школског психолога. Уколико то није случај, потребно је разговарати са дететом о томе како школа функционише, и охрабрити га да више показује своје знање и способности.
Свакако да би требало разговарати и са наставником. Преокупирани наставници најчешће не стижу да ваљано процене сваког ученика, и, уколико знање у некој мери евалуирају у односу на активност, не би било згорег указати на чињеницу да је дете интровертна особа која једноставно не воли претерано да се истиче.
При свему томе, екстровертан родитељ не би требало да се поставља у превише заштитничку позицију. То би била друга крајност супротна наметању, односно, у овом конкретном случају, вршењу притиска на дете да буде активно на часу. Интроверт треба да развије социјалне вештине у такмичарски устројеном свету, и претерано заштитнички став не би био у дететовом најбољем интересу. Дакле, важи горе наведено правило: охрабривати дете, али не вршити притисак, и, додајмо – без претерераног тетошења!
Сумма суммарум
Премда ће једном екстровертном родитељу можда бити потребно више времена и стрпљења да разуме како његов мали интроверт функционише, као што смо могли видети, нема много разлога за бригу. Интроверзија сама по себи не одређује колико ће особа бити успешна, или колико ће пријатеља имати. То зависи и од других црта личности, као и многих других фактора. Али, макар што се овог аспекта тиче, екстровертан родитељ може да „дане душом“, без покушаја да свом детету наметне властити стил живота и свој начин функционисања.
Милица Ракиџија
Извор: kultivisise.rs