Disleksija nije redak poremećaj. Postotak disleksije u slavenskim zemljama kreće se od pet do 10 posto, dok se u zemljama engleskog govornog područja, zbog velikih razlika između govora i pisma, penje na 15 do 30 posto. Poređenja radi, u Kini i Japanu gde je u upotrebi slikovno pismo, koje obrađuje desna strana mozga, tek jedan posto stanovništva ima disleksiju.
Kada dete sluša šta mu se govori, ono mora da prevede sve jezičke glasove u značenje, a kada čita, mora slova i reči da prevede u glasove sa značenjem. Učenje čitanja zahteva poznavanje slova. Slova moramo povezati sa određenim glasovima. Nakon što se glasovi povežu, imamo reč koja mora imati značenje. S povećanjem broja reči u rečniku, učenik brže čita rečenice.
Disleksija je jedna od nekoliko specifičnih smetnji u učenju, poteškoća koja je vezana za čitanje i pisanje. Nije bolest i ne leči se u doslovnom smislu te reči. Pojavljuje se širom sveta, bez obzira na kulturu i jezik, zahvatajući oko 10 posto populacije, pa i kod nadarene, kreativne i uspešne dece, tako da ona imaju specifične probleme pri čitanju, sricanju, pisanju, izgovaranju ili slušanju. Disleksija nije rezultat smanjene inteligencije, a nije ni problem ponašanja i motivacije.
Mnogi roditelji neretko gube strpljenje čitajući i pišući sa svojim detetom, smatrajući s jedne strane da je lenjo ili pak da je još nezrelo i razigrano, zbog čega često uslede i batine za takvo ponašanje.
Pročitajte i Disleksija nije toliki bauk uz ovaj font (vrstu slova)
Vidljivi simptomi disleksije i disgrafije
* teškoće pri čitanju – slovkanje, nepovezivanje reči
* teškoće pri pisanju – izostavljanje slova u pisanju, zamena slova ili slogova
* neuredan rukopis
* teškoće u pronalaženju primerenog značenja reči
* teškoće u razumevanju teksta
* teškoće pri izražavanju misli u pisanom obliku
* poteškoće pri upotrebi zamenica i priloških odredbi
* zabune u orijentaciji – levo-desno ili gore-dole
* neprecizno i pogrešno ponavljanje onog što čuje
* u matematici, vezano za nizove brojeva ili redosled matematičkih operacija
* teškoće u orijentaciji “juče – danas – sutra” (šta je bilo juče, šta je danas, a šta će biti sutra), i pri orijentaciji na satu.
Mogući razlozi nastanka disleksije:
* nasledni faktor
* traume
* cerebralna (moždana) disfunkcija
* nedovoljno razvijena dominacija moždane hemisfere (anomalije u lateralizaciji) – pri čemu se kao posledica može javiti “ogledalsko pisanje”
* periferna organska i funkcionalna oštećenja
* slabija fizička konstitucija deteta
* opšte smetnje u razvoju govora
* smetnje u percepciji (auditivnoj-slušnoj, vizualnoj-optičkoj, kinestetskoj-pokretu)
* teškoće percepcije položaja u prostoru
* nesposobnost zadržavanja slike reči u pamćenju
* nesposobnost koncentracije
* smetnje u motorici
* pedagoška zapuštenost deteta – obično se javlja uz primarni uzrok.
Na pojavu teškoća u čitanju i pisanju utiču razni organski, psihički i socijalni činioci i usporeno sazrevanje deteta. Kod deteta sa smetnjama u čitanju i pisanju usporen je razvoj sazrevanja pojedinih funkcija, a to je posledica opšteg usporenog razvoja deteta.
Dok je normalno razvijeno dete sposobno da ovlada procesom raščlanjivanja celine na sastavne delove (rečenice u reči, reči na glasove) za otprilike šest do sedam nedelja, a srednje razvijeno dete za tri do četiri meseca, detetu s teškoćama u čitanju i pisanju potrebne su jedna do dve godine.
Kod deteta s disleksijom možemo primetiti jezičku slabost, zbog koje će ono kasnije imati problema sa sintaksom, semantikom i teško će moći da ispriča neku priču. Takođe, kod neke dece prisutni su problemi raščlanjivanja reči na glasove/foneme i njihovo spajanje, vrlo važni za čitanje. Koliko je raščlanjivanje reči na slogove i glasove (glasovna i slogovna analiza) važno za sticanje veštine pisanja, toliko je i spajanje glasova i slogova u reči (glasovna i slogovna sinteza) izrazito važno za razvijanje veštine čitanja.
Veliki broj karakterističnih grešaka u čitanju i pisanju
Smetnje u čitanju često su povezane s teškoćama u pisanju. Uz navedene, vrlo često javljaju se i smetnje u orijentaciji u prostoru, te u akustičkom i vizualnom zapažanju. Međutim, ne treba već pri najmanjim teškoćama u čitanju i pisanju sumnjati na disleksiju i disgrafiju (deca koja malo teže shvataju ili kojima je lakše oštećen vid, sluh ili govor ne moraju imati i specifične teškoće u čitanju i pisanju).
Pri proceni ima li ili nema neko dete poteškoće u čitanju i pisanju nisu važne samo vrste grešaka nego i veliki broj uvek istih karakterističnih grešaka:
* nesposobnost povezivanja grafema s fonemom (glas – slovo)
* poteškoće povezivanja glasova i slogova u reči
* strukturalne greške, tj. promene nastale usled premeštaja redosleda ili umetanja slova ili slogova u rečima (iz-zi, do-od, po-op, mi-im, Ivo-ovi, vino-novi, vrata-trava…)
* zamenjivanje slova – grafički ili fonetski sličnih (d-b, b-p, m-n, n-u, a-e, d-t, b-p, g-k, z-s, v-f, l-r, beba-deda, bili-pili, nema-mena, moj-noj, drži-trži, brati-prati, grije-krije) i slogova (na-an, on-no, je-ej, mi-im, do-od)
* izostavljanje slova i slogova (prozor-pozor, krava-kava, davnina-davni…)
* dodavanje slova i slogova (oblak-obalak, noj-nojovi…)
* zamene reči – pogađanje pri čitanju (potpuno nepravilno pročitane reči u kojima su dva ili više slova zamenjena drugima, npr. mračni-mačka, dobar-obad)
* smisleno menjanje teksta pri čitanju priča – greške se javljaju kada dete potpuno promeni reč, ali ona po smislu odgovara tekstu koji čita
* dodavanje i/ili izostavljanje dela i/ili čitavih reči (maramama, dosetilili…)
* reč koju dete ne može da pročita bez pomoći
* teškoće u praćenju slovnog ili brojčanog niza (val-lav, 23-32…)
* teškoće u sledu pravca čitanja (gore-dolje, levo-desno)
* vraćanje na već pročitani red, preskakanje redova, tj. izostavljanje jednog ili više redova.
Uz ove tzv. karakteristične greške, često je izražena i nesigurnost u orijentaciji kako prema vlastitom telu, tako i u prostoru. Tako deca imaju poteškoća u razlikovanju smera levo-desno, a često je i rukopis ove dece neujednačen (česte promene smera slova – povremeno udesno pa zatim ulevo, veličine slova – neka slova su mala, druga mnogo veća i sl.). Bitno je naglasiti da vrlo inteligentna deca uspevaju u prvim razredima dosta često i dugo prikrivati svoje teškoće u čitanju i pisanju, tako da se prave teškoće javljaju tek kasnije, u petom ili šestom razredu i to posebno u pisanju (mnogo pravopisnih i gramatičkih pogrešaka).
Dislektična deca ispoljavaju konfuziju i pri međusobno sličnim brojevima: 7-1, 5-3, 8-4, 6-9, 2-3 ili kod dvocifrenih brojeva: 23-32, 45-54, 36-63, 71-17…
Teškoće nam takođe zadaju i matematički simboli za četiri računske operacije: plus (+), minus (-), množenje (X), deljenje (÷).
Piše neuredno i greši, ali toga nije svesno
Poremećaj pažnje naročito utiče na pisanje. Učenik češće greši i ne uočava svoje greške. Impulsivni učenik piše brže nego što mu to sposobnosti dozvoljavaju, posebno motoričke sposobnosti. Kod dužeg pisanja problemi će biti sve veći. Kod pisanja diktata učenik u početku ne greši ili ima manji broj grešaka, dok prema kraju diktata broj grešaka raste. Istovremeno, učenik mora da uoči prostor stranice, rubove stranice i vizualizira slova i reči kao celinu. Vidno prostorna konfuzija dovodi do poteškoća organizovanja materijala na stranici, do slabe upotrebe prostora i do stalnog menjanja veličine slova. Ako je prisutna slabost vidne memorije i vidne povratne veze, učenik ne razlikuje dobro i loše pisanje. Učenik piše neuredno i loše, nastavnik od njega zahteva da piše lepše i urednije, a učenik ne uočava da piše loše i to kod njega može dovesti do frustracije, a verovatno i kod nastavnika. Budući da se pisanje smatra najvišim oblikom jezika, disfunkcije u razvoju jezika dovešće i do disfunkcije u pisanju.
Prisustvo problema s pronalaženjem reči, semantikom i sintaksom konačno, dovodi do problema u pisanju
Kod disleksije i disgrafije postoji veliki broj karakterističnih grešaka koje se mogu prepoznati po sledećim simptomima:
* nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene: n-h, c-o, ć-č, s-š, b-d, m-n, a-o, e-o, i-u, d-t, k-g, s-z, š-č
* premeštanje slova
* umetanje slova
* izostavljanje slova
* izostavljanje slogova
* teškoće sa pamćenjem slova (nemogućnost njihovog dovođenja u sećanje)
* izokretanje na suprotnu stranu, izokretanje gore-dole
* pisanje s desna u levo
* pisanje brojeva na suprotnu stranu
* crtanje predmeta i likova s okrenutim figurama s desna na levo ili u posebnim slučajevima, predmeti i likovi postavljeni su naglavačke
* pojavljivanje slova koje supstituira (zamjenjuje) ono koje je trebalo biti napisano. Javlja se češće kod prvačića koji zbog sporijeg artikulacijskog razvoja još ne razlikuju slične foneme: l-lj, r-l, ć-č, d-dž
* reči su između sebe stisnute ili je prostor između njih neujednačen
* problemi s držanjem olovke, tzv. “tvrdo” držanje olovke.
Česta pojava kod disgrafije je zamena zvučnih fonema bezvučnim, drugim rečima dete umesto g piše k, umesto d – t, umesto ž – š.
Pisanje je najčešće praćeno subvokalnim (bezglasnim) govorom. Ovakve greške ukazuju na nezrelu artikulaciju, odnosno da je dete kasno naučilo izgovarati glasove koji se sada pojavljuju u pisanju kao nezreli mehanizam. Primećeno je da se kod diktata javljaju disgrafične smetnje zbog toga što dete ima oslabljen sluh, nema razvijenu auditivnu percepciju i auditivnu diskriminaciju, ima teškoće u auditivnom pamćenju, nema dovoljno izgrađenu strukturu maternjeg jezika, ne poznaje neke izraze koji se u diktatu spominju, ne poznaje dovoljno grafeme.
Već se u predškolsko doba može predvideti da li bi dete moglo imati poteškoće u čitanju i pisanju i to kroz ispitivanje glasovne i slogovne analize i sinteze. Ako dete ne uspeva da razazna glas od sloga i ne uspe da spoji određene glasove u reč, moguće je predvideti poteškoće tipa disleksije i disgrafije vrlo rano, već u prvim razredima osnovne škole. Tada se javljaju greške u čitanju i pisanju tipa: omisija (ispuštanja) glasova, tj. slova, supstitucija, adicija (umetanja) i metateze (izvrtanja – karakteristično za čitanje napamet; tipično za brzo čitanje bez razumevanja). Znači, u predškolskoj dobi mogu se predvideti moguće dislektične i disgrafične poteškoće, a potvrditi se mogu u prvim razredima osnovnoškolskog obrazovanja.
Saveti roditeljima
* nemojte dete proglasiti lenjim ako izbegava čitanje i pisanje
* nemojte zahtevati da čita “naglas”
* nemojte ga upoređivati s drugom decom u razredu
* nemojte stalno prigovarati da mu je rukopis neuredan
* ohrabrite ga da sme da radi i polako ako mu je to lakše
* otvoreno razgovarajte o stvarima koje mu ne idu od ruke
* pohvalite ga za sve što učini dobro
* sarađujte s detetovim učiteljima i objasnite im s kojim i kakvim se teškoćama dete susreće
* nemojte razvijati osećaj krivice ni kod sebe niti kod samog deteta, jer se tako uništava detetovo samopouzdanje i smanjuje se mogućnost napretka
* podstičite ga u drugim aktivnostima u kojima je kreativan i maštovit
* javite se logopedu radi tačne dijagnoze i potrebnog uključivanja deteta u tretman s vežbama čitanja i pisanja, gde će se dati naglasak na vezu slovo-glas
* recite detetu da su i mnoge poznate osobe (Hans Christian Andersen, Leonardo da Vinci, Albert Einstein, Steve McQueen i dr.) imale disleksiju.