Други наставак серије о кућама српских стваралаца
Претходни наставак говорио је о писцима 19. века — о кућама које су нестале, руинама које чекају да се сруше, и местима где нема ни плоче. Могли бисмо се утешити мишљу да је то далека прошлост, другачије време, другачије могућности. Али ово што следи говори о 20. веку — и доказује да се иста прича понавља, без обзира на епоху.
Бранко Радичевић (1824–1853): песник коме је земља украла спомен
Бранко Радичевић био је први велики романичар српске поезије у вукољубовском духу — песник који је узео народни језик и од њега направио нешто ново и слободно. „Кад млидијах умрети“, „Ђачки растанак“, „Пут“ — песме које су у српском језику више од 170 година. Родио се у Славонском Броду 1824. у породици војног официра, одрастао у Сремским Карловцима, умро у Бечу 1853, са само 29 година, од туберкулозе. Пре смрти тражио је да буде сахрањен на Стражилову изнад Сремских Карловаца — и то је учињено. Гроб на Стражилову постао је ходочасничко место.
Али родна кућа и улица — то је друга прича.
Шта је остало: До деведесетих, Славонски Брод (данас у Хрватској) имао је улицу по Бранку, две школе и две спомен-плоче — на родној кући и на тада Машинском факултету. Пред рат и током рата сва су обележја скинута — у склопу онога што се може назвати брисањем српског културног трага из јавног простора. Плоча с Машинског чувана је годинама у депоу градског музеја; 2018. враћена је у град, постављена у порту православне цркве у изградњи. На свечаности откривања није се појавио ни један званичник града ни жупанаије.
Бранко Радичевић има гроб на Стражилову — али родну кућу у Броду, и спомен на њу, однело је време и политика.
Кућа у Сремским Карловцима има другачију причу: приватна иницијатива држи сећање живим. Кућа у улици Митрополита Стратимировића број 76, у којој је Бранко живео током својих гимназијских дана, и даље стоји. Није државни музеј — саграђена је некад од немачке породице Ауер, пријатеља Бранкова оца, и Бранко је у њу 1836. ушао не као подстанар, него као пријатељ. Данас у њој живи власница Биљана Ђоревска са ћерком Ољом Продановић, а њих две су је отвориле за посетиоце.
Бранкова радна соба крије записан распоред часова и цртеж коња који је затворен да не би био оштећен; власница чека да се провери аутентичност рукописа. Део куће претворила је у апартман, туристи долазе, прича живи. На кући стоји спомен-плоча. У палати Илион у Карловцима, у склопу Завичајне збирке Музеја града Новог Сада, постоји стална поставка посвећена Бранку — фотографије, документа, различита издања песама, и два сребрна венца направљена поводом преноса његових посмртних остатака из Беча на Стражилово 1883. године.
Али важно је нагласити: ова кућа живи захваљујући приватној одлуци једне власнице, не захваљујући институционалној заштити. Није проглашена за културно добро. Када власница затвори врата — нестаје и сећање.
Милан Ракић (1876–1938): песник Косова, дипломат без куће
Милан Ракић је један од оних српских песника о којима се може рећи да су написали мало, али савршено. Педесетак песама — и циклус На Косову који иде у сам врх српског родољубивог песништва: „Минаре“, „На Газиместану“, „Симонида“, „Јефимија“. Писао је из душе — не из патетике, него из тихе, болне љубави према ономе што пропада.
Одрастао је у Београду у угледној породици — отац му је био министар финансија, деда по мајци чувени историчар Милан Ђ. Милићевић. Студирао је право у Паризу, вратио се у Србију и ушао у дипломатску каријеру. Конзул у Приштини 1905. и 1906, када су настале косовске песме — у то време је писао извештаје о положају Срба под Турском, а увече писао стихове који ће остати за векове. После је био посланик у Софији, Риму, прешао је цео дипломатски круг и умро у Загребу 1938.
Шта је остало: Ракић је живео као номад — од конзулата до посланстава, од престонице до престонице. Београдска породична кућа из детињства није сачувана, не постоји ни као музеј ни као обележје. Нема спомен-собе, нема меморијалне поставке. Има награду „Милан Ракић“ коју додељује Удружење књижевника Србије. Има улице. А од куће и места где је настајао — ништа.
Милутин Бојић (1892–1917): песник који није стигао да се усели
Милутин Бојић написао је Плаву гробницу — и та песма га је надживела више него што је и он сам могао да претпостави. Реч је о химни српских војника који су умрли на Крфу и чија су мртва тела бачена у море. Бојић ју је написао 1917. у Солуну, као сведок једне од најтрагичнијих епизода српске историје.
Родио се у Београду 1892. у занатлијској породици — отац му је био обућар који је успео да отвори своју радњу. Одрастао је у радној, скромној атмосфери, био је одличан ђак, похађао Другу београдску гимназију и Филозофски факултет. Рат га је затекао док је студирао. Отишао је са српском војском, прешао Албанију, стигао на Крф. Умро је у Солуну од туберкулозе у новембру 1917. године — са 25 година. Првобитно сахрањен на војном гробљу Зејтинлик, посмртни остаци су 1922. пренети у Београд.
Шта је остало: Бојић није имао времена да стекне дом који би се памтио. Живео је кратко, сељакао се, рат га је покренуо. Београд има библиотеку под његовим именом и биста му стоји на скверу у Палмотићевој. Породична кућа из детињства није сачувана ни обележена. Није ни чудно — он сам није имао времена да остави трагове. Али ни ми нисмо потражили те трагове уместо њега.
Исидора Секулић (1877–1958): двоструки нестанак
Исидора Секулић била је једна од најобразованијих жена српске културе — знала је немачки, француски, енглески, норвешки и шведски, докторирала у Берлину 1922, била прва жена примљена у Српску академију наука и уметности, писала есеје и прозу који су у ранг с најбољим европским писцима прве половине 20. века. Њена Хроника паланачког гробља и Писма из Норвешке данас се читају с истим узбуђењем.
Живела је повучено, без породице, готово аскетски. Пре смрти спалила је сва своја писма и рукописе које није хтела да остави — и завештала библиотеку, намештај и личне предмете Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић.“
Шта је остало: Двоструки губитак.
Родна кућа у селу Мошорину у Војводини има статус споменика културе од великог значаја од Покрајинског завода. Кров и фасада се на више места обрушавају, а у једном делу куће су се настанили бескућници; репортер једног портала је унутра забележио велику количину ђубрета. Покрајинска влада је 2023. најавила реконструкцију — и даље ништа.
А кућа на Сењаку у Београду, где је Исидора живела дуги низ година као подстанар, има филмску причу. Њу је, наиме, не знајући да је ту живела Исидора, купио драматург Душан Ковачевић. Како тврди, то је кућу спасило од рушења, које је било планирано. Коваћевићи су кућу надоградили и реконструисали, тако да на том месту данас нема ни музеја ни спомен-собе. Ту је само спомен-плоча
Заоставштина Исидоре Секулић лежи у сутеренском ходнику Универзитетске библиотеке. До ње се стиже кроз уска немаркантна врата, у полу-мраку, узаним ходницима „налик катакомби“. Ту, у Одељењу реткости, стоји њена писаћа машина, наочаре, сат, лампа — и полица књига. Мало ко зна да тај легат постоји. А она је на њему радила цео живот.
„Шаком шодера баченом у велике рупе наше некултуре“ — тако је Исидора Секулић описивала своја дела. Опис који важи и за оно што смо ми урадили с њеном кућом.
Бранко Миљковић (1934–1961): заштићен од 1987, невидљив од тада
Бранко Миљковић је био „принц поезије“ — назив који је добио због комбинације песничке моћи и трагичног краја. Песме као што су „Узалуд је будим“ или „Ватра и ништа“ спајају српску традицију с европским модернизмом на начин који је мало ко пре или после њега успео. Био је, по свему судећи, изванредан човек — интензиван, жустран, прожет литературом — који је умро у Загребу 1961. под околностима које никад нису разјашњене.
Родио се у Нишу 1934. Одрастао је у приземној кућици иза комплекса Градске болнице, у Улици Љубе Дидића број 9, где је живео док 1953. није отишао на студије филозофије и југословенских књижевности у Београд. Имао је 27 година када је умро.
Шта је остало од куће: Кућа је 1987. проглашена за споминик културе. И то је отприлике све што се десило. Кућа је необележена — на њој не постоји ниједна табла. Запуштена је. У непосредној околини у после ничу нове стамбене зграде, а свака нова градња потенцијална је опасност за објекат. Нишки одборник Љубомир Костић поднео је новембра 2025. иницијативу Скупштини Ниша да се кућа откупи и претвори у одељак Народног музеја. У иницијативи је нагласио: „Верујем да више од 90 посто становника и посетилаца овог града не зна да та кућа уопште постоји.“ Покретна имовина песника — рукописи, предмети — чува се у депоима Народног музеја у Нишу, ван сталне поставке.
Ниш, Улица Љубе Дидића 9 — кућа детињства: културно добро без табле. У овој приземној кућици иза комплекса Градске болнице Бранко је живео од рођења 1934. до одласка на студије у Београд 1953. Ту су га родитељи одгајили, ту је учио, ту је написао прве песме. Кућа је проглашена за културно добро давне 1987. године. У пракси: необележена је, без иједне табле на фасади, запуштена, а у непосредној околини ничу нове стамбене зграде. Родитељи су је продали породици Ранђеловић 1956. Власништво никад није било спорно, али ни један договор о спомен-простору није постигнут. Новембра 2025. нишки одборник Љубомир Костић поднео је иницијативу Скупштини Ниша да се кућа откупи и претвори у одељак Народног музеја, уз констатацију да „више од 90 посто становника и посетилаца овог града не зна да та кућа уопште постоји.“
Београд, Улица Ђорђа Кратовца 52, Вождовац — кућа стварања: једном отворена, данас нејасног статуса. Песникови родитељи преселили су се из Ниша у Београд 1954. и купили скромну породичну кућу на Вождовцу, којој су дозидали посебну просторију — Бранкову радну собу и „песничку лабораторију“. Ту је Миљковић живео и стварао до одласка у Загреб; ту су га посећивали песници и писци читаве једне генерације. На прву годишњицу смрти, 12. фебруара 1962, у тој соби отворена је спомен-соба у аутентичном амбијенту — намештај, рукописи, преписка, фотографије, библиотека. Године 1971. породица је целокупну заоставштину предала Народном музеју у Нишу, поручивши: „Драге Нишлије, Бранко није стигао да вам се врати, али се вратило његово дело и радна соба. Чувајте и једно и друго.“
Ниш, Народни музеј — заоставштина: 1.649 предмета, ретко изложених. Породица је предала музеју рукописе, преписку, фотографије, намештај радне собе, личну библиотеку — укупно 1.649 предмета. Музеј их чува. Ретко су изложени. Када су 2014. привремено изложени у Галерији Синагога, за мање од два месеца прошло је више од 3.000 посетилаца. Тај податак сам по себи говори колико глад за Миљковићем постоји — и колико мало се чини да се она нахрани.