Drugi nastavak serije o kućama srpskih stvaralaca
Prethodni nastavak govorio je o piscima 19. veka — o kućama koje su nestale, ruinama koje čekaju da se sruše, i mestima gde nema ni ploče. Mogli bismo se utešiti mišlju da je to daleka prošlost, drugačije vreme, drugačije mogućnosti. Ali ovo što sledi govori o 20. veku — i dokazuje da se ista priča ponavlja, bez obzira na epohu.
Branko Radičević (1824–1853): pesnik kome je zemlja ukrala spomen
Branko Radičević bio je prvi veliki romaničar srpske poezije u vukoljubovskom duhu — pesnik koji je uzeo narodni jezik i od njega napravio nešto novo i slobodno. „Kad mlidijah umreti“, „Đački rastanak“, „Put“ — pesme koje su u srpskom jeziku više od 170 godina. Rodio se u Slavonskom Brodu 1824. u porodici vojnog oficira, odrastao u Sremskim Karlovcima, umro u Beču 1853, sa samo 29 godina, od tuberkuloze. Pre smrti tražio je da bude sahranjen na Stražilovu iznad Sremskih Karlovaca — i to je učinjeno. Grob na Stražilovu postao je hodočasničko mesto.
Ali rodna kuća i ulica — to je druga priča.
Šta je ostalo: Do devedesetih, Slavonski Brod (danas u Hrvatskoj) imao je ulicu po Branku, dve škole i dve spomen-ploče — na rodnoj kući i na tada Mašinskom fakultetu. Pred rat i tokom rata sva su obeležja skinuta — u sklopu onoga što se može nazvati brisanjem srpskog kulturnog traga iz javnog prostora. Ploča s Mašinskog čuvana je godinama u depou gradskog muzeja; 2018. vraćena je u grad, postavljena u portu pravoslavne crkve u izgradnji. Na svečanosti otkrivanja nije se pojavio ni jedan zvaničnik grada ni županaije.
Branko Radičević ima grob na Stražilovu — ali rodnu kuću u Brodu, i spomen na nju, odnelo je vreme i politika.
Kuća u Sremskim Karlovcima ima drugačiju priču: privatna inicijativa drži sećanje živim. Kuća u ulici Mitropolita Stratimirovića broj 76, u kojoj je Branko živeo tokom svojih gimnazijskih dana, i dalje stoji. Nije državni muzej — sagrađena je nekad od nemačke porodice Auer, prijatelja Brankova oca, i Branko je u nju 1836. ušao ne kao podstanar, nego kao prijatelj. Danas u njoj živi vlasnica Biljana Đorevska sa ćerkom Oljom Prodanović, a njih dve su je otvorile za posetioce.
Brankova radna soba krije zapisan raspored časova i crtež konja koji je zatvoren da ne bi bio oštećen; vlasnica čeka da se proveri autentičnost rukopisa. Deo kuće pretvorila je u apartman, turisti dolaze, priča živi. Na kući stoji spomen-ploča. U palati Ilion u Karlovcima, u sklopu Zavičajne zbirke Muzeja grada Novog Sada, postoji stalna postavka posvećena Branku — fotografije, dokumenta, različita izdanja pesama, i dva srebrna venca napravljena povodom prenosa njegovih posmrtnih ostataka iz Beča na Stražilovo 1883. godine.
Ali važno je naglasiti: ova kuća živi zahvaljujući privatnoj odluci jedne vlasnice, ne zahvaljujući institucionalnoj zaštiti. Nije proglašena za kulturno dobro. Kada vlasnica zatvori vrata — nestaje i sećanje.
Milan Rakić (1876–1938): pesnik Kosova, diplomat bez kuće
Milan Rakić je jedan od onih srpskih pesnika o kojima se može reći da su napisali malo, ali savršeno. Pedesetak pesama — i ciklus Na Kosovu koji ide u sam vrh srpskog rodoljubivog pesništva: „Minare“, „Na Gazimestanu“, „Simonida“, „Jefimija“. Pisao je iz duše — ne iz patetike, nego iz tihe, bolne ljubavi prema onome što propada.
Odrastao je u Beogradu u uglednoj porodici — otac mu je bio ministar finansija, deda po majci čuveni istoričar Milan Đ. Milićević. Studirao je pravo u Parizu, vratio se u Srbiju i ušao u diplomatsku karijeru. Konzul u Prištini 1905. i 1906, kada su nastale kosovske pesme — u to vreme je pisao izveštaje o položaju Srba pod Turskom, a uveče pisao stihove koji će ostati za vekove. Posle je bio poslanik u Sofiji, Rimu, prešao je ceo diplomatski krug i umro u Zagrebu 1938.
Šta je ostalo: Rakić je živeo kao nomad — od konzulata do poslanstava, od prestonice do prestonice. Beogradska porodična kuća iz detinjstva nije sačuvana, ne postoji ni kao muzej ni kao obeležje. Nema spomen-sobe, nema memorijalne postavke. Ima nagradu „Milan Rakić“ koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. Ima ulice. A od kuće i mesta gde je nastajao — ništa.
Milutin Bojić (1892–1917): pesnik koji nije stigao da se useli
Milutin Bojić napisao je Plavu grobnicu — i ta pesma ga je nadživela više nego što je i on sam mogao da pretpostavi. Reč je o himni srpskih vojnika koji su umrli na Krfu i čija su mrtva tela bačena u more. Bojić ju je napisao 1917. u Solunu, kao svedok jedne od najtragičnijih epizoda srpske istorije.
Rodio se u Beogradu 1892. u zanatlijskoj porodici — otac mu je bio obućar koji je uspeo da otvori svoju radnju. Odrastao je u radnoj, skromnoj atmosferi, bio je odličan đak, pohađao Drugu beogradsku gimnaziju i Filozofski fakultet. Rat ga je zatekao dok je studirao. Otišao je sa srpskom vojskom, prešao Albaniju, stigao na Krf. Umro je u Solunu od tuberkuloze u novembru 1917. godine — sa 25 godina. Prvobitno sahranjen na vojnom groblju Zejtinlik, posmrtni ostaci su 1922. preneti u Beograd.
Šta je ostalo: Bojić nije imao vremena da stekne dom koji bi se pamtio. Živeo je kratko, seljakao se, rat ga je pokrenuo. Beograd ima biblioteku pod njegovim imenom i bista mu stoji na skveru u Palmotićevoj. Porodična kuća iz detinjstva nije sačuvana ni obeležena. Nije ni čudno — on sam nije imao vremena da ostavi tragove. Ali ni mi nismo potražili te tragove umesto njega.
Isidora Sekulić (1877–1958): dvostruki nestanak
Isidora Sekulić bila je jedna od najobrazovanijih žena srpske kulture — znala je nemački, francuski, engleski, norveški i švedski, doktorirala u Berlinu 1922, bila prva žena primljena u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, pisala eseje i prozu koji su u rang s najboljim evropskim piscima prve polovine 20. veka. Njena Hronika palanačkog groblja i Pisma iz Norveške danas se čitaju s istim uzbuđenjem.
Živela je povučeno, bez porodice, gotovo asketski. Pre smrti spalila je sva svoja pisma i rukopise koje nije htela da ostavi — i zaveštala biblioteku, nameštaj i lične predmete Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković.“
Šta je ostalo: Dvostruki gubitak.
Rodna kuća u selu Mošorinu u Vojvodini ima status spomenika kulture od velikog značaja od Pokrajinskog zavoda. Krov i fasada se na više mesta obrušavaju, a u jednom delu kuće su se nastanili beskućnici; reporter jednog portala je unutra zabeležio veliku količinu đubreta. Pokrajinska vlada je 2023. najavila rekonstrukciju — i dalje ništa.
A kuća na Senjaku u Beogradu, gde je Isidora živela dugi niz godina kao podstanar, ima filmsku priču. Nju je, naime, ne znajući da je tu živela Isidora, kupio dramaturg Dušan Kovačević. Kako tvrdi, to je kuću spasilo od rušenja, koje je bilo planirano. Kovaćevići su kuću nadogradili i rekonstruisali, tako da na tom mestu danas nema ni muzeja ni spomen-sobe. Tu je samo spomen-ploča
Zaostavština Isidore Sekulić leži u suterenskom hodniku Univerzitetske biblioteke. Do nje se stiže kroz uska nemarkantna vrata, u polu-mraku, uzanim hodnicima „nalik katakombi“. Tu, u Odeljenju retkosti, stoji njena pisaća mašina, naočare, sat, lampa — i polica knjiga. Malo ko zna da taj legat postoji. A ona je na njemu radila ceo život.
„Šakom šodera bačenom u velike rupe naše nekulture“ — tako je Isidora Sekulić opisivala svoja dela. Opis koji važi i za ono što smo mi uradili s njenom kućom.
Branko Miljković (1934–1961): zaštićen od 1987, nevidljiv od tada
Branko Miljković je bio „princ poezije“ — naziv koji je dobio zbog kombinacije pesničke moći i tragičnog kraja. Pesme kao što su „Uzalud je budim“ ili „Vatra i ništa“ spajaju srpsku tradiciju s evropskim modernizmom na način koji je malo ko pre ili posle njega uspeo. Bio je, po svemu sudeći, izvanredan čovek — intenzivan, žustran, prožet literaturom — koji je umro u Zagrebu 1961. pod okolnostima koje nikad nisu razjašnjene.
Rodio se u Nišu 1934. Odrastao je u prizemnoj kućici iza kompleksa Gradske bolnice, u Ulici Ljube Didića broj 9, gde je živeo dok 1953. nije otišao na studije filozofije i jugoslovenskih književnosti u Beograd. Imao je 27 godina kada je umro.
Šta je ostalo od kuće: Kuća je 1987. proglašena za spominik kulture. I to je otprilike sve što se desilo. Kuća je neobeležena — na njoj ne postoji nijedna tabla. Zapuštena je. U neposrednoj okolini u posle niču nove stambene zgrade, a svaka nova gradnja potencijalna je opasnost za objekat. Niški odbornik Ljubomir Kostić podneo je novembra 2025. inicijativu Skupštini Niša da se kuća otkupi i pretvori u odeljak Narodnog muzeja. U inicijativi je naglasio: „Verujem da više od 90 posto stanovnika i posetilaca ovog grada ne zna da ta kuća uopšte postoji.“ Pokretna imovina pesnika — rukopisi, predmeti — čuva se u depoima Narodnog muzeja u Nišu, van stalne postavke.
Niš, Ulica Ljube Didića 9 — kuća detinjstva: kulturno dobro bez table. U ovoj prizemnoj kućici iza kompleksa Gradske bolnice Branko je živeo od rođenja 1934. do odlaska na studije u Beograd 1953. Tu su ga roditelji odgajili, tu je učio, tu je napisao prve pesme. Kuća je proglašena za kulturno dobro davne 1987. godine. U praksi: neobeležena je, bez ijedne table na fasadi, zapuštena, a u neposrednoj okolini niču nove stambene zgrade. Roditelji su je prodali porodici Ranđelović 1956. Vlasništvo nikad nije bilo sporno, ali ni jedan dogovor o spomen-prostoru nije postignut. Novembra 2025. niški odbornik Ljubomir Kostić podneo je inicijativu Skupštini Niša da se kuća otkupi i pretvori u odeljak Narodnog muzeja, uz konstataciju da „više od 90 posto stanovnika i posetilaca ovog grada ne zna da ta kuća uopšte postoji.“
Beograd, Ulica Đorđa Kratovca 52, Voždovac — kuća stvaranja: jednom otvorena, danas nejasnog statusa. Pesnikovi roditelji preselili su se iz Niša u Beograd 1954. i kupili skromnu porodičnu kuću na Voždovcu, kojoj su dozidali posebnu prostoriju — Brankovu radnu sobu i „pesničku laboratoriju“. Tu je Miljković živeo i stvarao do odlaska u Zagreb; tu su ga posećivali pesnici i pisci čitave jedne generacije. Na prvu godišnjicu smrti, 12. februara 1962, u toj sobi otvorena je spomen-soba u autentičnom ambijentu — nameštaj, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka. Godine 1971. porodica je celokupnu zaostavštinu predala Narodnom muzeju u Nišu, poručivši: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo.“
Niš, Narodni muzej — zaostavština: 1.649 predmeta, retko izloženih. Porodica je predala muzeju rukopise, prepisku, fotografije, nameštaj radne sobe, ličnu biblioteku — ukupno 1.649 predmeta. Muzej ih čuva. Retko su izloženi. Kada su 2014. privremeno izloženi u Galeriji Sinagoga, za manje od dva meseca prošlo je više od 3.000 posetilaca. Taj podatak sam po sebi govori koliko glad za Miljkovićem postoji — i koliko malo se čini da se ona nahrani.