Završni deo serije o kućama srpskih stvaralaca
Dva prethodna nastavka (PRVI i DRUGI)pratila su romaničare, realiste i pesnike prve Jugoslavije — i pokazala su da u Srbiji postoji sistemski obrazac: slavljenje je simbolično, zanemarivanje bolno stvarno.
Treći deo bavi se piscima i pesnicima 20. veka. Nekima od onih čija dela čitamo danas, čijim imenima nazivamo ulice, čijim stihovima otvaramo govore. I bavi se pitanjem koje iz svega ovoga neminovno sledi: šta to govori o nama?
Miloš Crnjanski (1893–1977): povratnik bez kuće
Miloš Crnjanski je možda najteži slučaj za pisanje — jer je njegovo odsustvo memorijalne kuće gotovo simbolično. Čovek koji je ceo opus zasnovao na iščezavanju, seobama i čežnji za domom — nije ga ni sam imao. Bar ne pravi.
Rodio se u Čongradu u Mađarskoj, ali je mnogo vremena proveo u Ilandži — malom banatskom selu u opštini Alibunar. Tu su živeli Crnjanski: imali su crepanu, bili su ugledna porodica. Sam pisac je u pismima i delima Ilandžu pominjao bezbroj puta, onako po starinski — „Ilanča“.
Odrastao je, otišao na studije u Beč i Pariz, prošao Veliki rat kao vojnik na Galicijskom frontu, radio kao diplomatski činovnik između dva rata. Drugi svetski rat zatekao ga je u Rimu, odakle je — s jugoslovenskom vladom u egzilu — stigao do Londona, gde je proveo 25 godina. Supruga Vidosava je šila lutke i haljine da bi preživeli, a on je radio kao knjigovođa, kurir i konobar. Pisao je Roman o Londonu — i kad je konačno objavljen, dočekan je kao remek-delo.
Dolasku Crnjanskog u Jugoslaviju 1965. prethodila je depeša iz vrha srpske komunističke partije ambasadoru u Londonu: „Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu Ekscelzioru u Beogradu.“ I tako se vratio. Uselio se u stan u Mileševskoj ulici, na drugom spratu, iznad kafane Vltava. Tu je živeo do smrti 1977.
Šta je ostalo od kuće: U Ilandži, u ulici Miloša Crnjanskog broj 75 — dakle u ulici koja nosi njegovo ime — stoji kuća u kojoj je porodica Crnjanski živela. Na njoj je tabla. Unutra nema ničega što se odnosi na pisca. Crnjanski je kuću prodao 1920, sa 27 godina, pre nego što je postao slavan — i od tada nijedna institucija kulture, ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, ni u Alibunaru, nad tim prostorom nikad nije imala nikakvu ingerenciju. Nema spomen-sobe, nema memorijalne postavke, nema ni jednog autentičnog predmeta.
Poučna je paralela s obližnjim Idvorom, udaljenim svega nekoliko desetina kilometara. Tu se rodio Mihajlo Pupin — i Pupin je, pre nego što je umro, svoju imovinu sačuvao i trajno odredio njenu namenu. Zato Idvor danas ima čitav muzejski kompleks koji neprekidno posećuju turisti iz cele Srbije i sveta.
U Beogradu, u Mileševskoj ulici gde je proveo poslednje godine — ni table nema. Muzeja Crnjanskog — nema nigde na srpskom tlu.
Oskar Davičo (1909–1989): Šabac koji pamti, Beograd koji zaboravlja
Oskar Davičo bio je, po rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, pisac koji je „talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.“ Najmlađi pesnik u krugu srpskih nadrealista, trostruki dobitnik NIN-ove nagrade — što niko pre ni posle njega nije postigao — čovek koji je u „Hani“, „Srbiji“ i „Višnji za zidom“ spojio intimno i opšte na način koji i danas uzdiše nad čitaocem. Rodio se 18. januara 1909. u Šapcu, u sefardskoj jevrejskoj porodici; otac mu je bio ateista, socijalista i knjigovođa.
Život mu je bio kao roman: izbačen iz gimnazije jer je u đačkom listu postavio pitanje na koga je ličio Bog kad je stvorio čoveka po svom obličju; student Sorbone koji nije položio ni jedan ispit za dve godine; uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog komunističke delatnosti; partizan; izveštač s Nirnberškog procesa; novinar, romansijer, polemičar. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989.
Šta je ostalo: Ovde postoji zanimljiv raskorak između dva grada.
Šabac pamti Daviča: porodica je donirala Biblioteci šabačkoj njegova naliv-pera, satove, lule, stolicu i sto, nagrade i članske karte. Biblioteka to čuva s pažnjom i ponosom. Davičo je govorio: „Bio je to grad u kom sam osetio i prve radosti i prve stihove.“
Beograd? Spomen-ploča postavljena je na ulazu zgrade u Hadži Prodanovoj ulici 4, gde je Davičo živeo od 1977. do smrti 1989. godine, u okviru akcije Ministarstva kulture i lista Večernje novosti. Rodna kuća u Šapcu nije pretvorena u spomen-prostor. Nagrada „Oskar Davičo“ koju je ustanovio dnevnik Borba 1998. dodeljivana je do 2003. — a onda je nestala, zajedno sa Borbom koja je ugašena.
Desanka Maksimović (1898–1993): jedina koja je imala sreće
Priča o Desanki Maksimović jedina je u ovoj seriji koja se ne završava tugom — i upravo zbog toga zaslužuje da se ispriča odvojeno, kao kontrast i kao dokaz da je drugačije moguće.
Desanka Maksimović se rodila u Rabrovici kod Valjeva 1898, u porodici učitelja. Odrasla je u Brankovini — fruškogorskom selu pored Valjeva koje je iznedrio i slavan istorički rod Nenadovića — gde je njen otac bio učitelj, i gde je ona sama živela kao dete u školskoj zgradi. Studirala je u Beogradu i Parizu, predavala srpski jezik, pisala pesme koje su generacije napamet učile: „Krvava bajka“, „Tražim pomilovanje“, „Strepnja“. Bila je poeta laureatus srpske književnosti — i fizički i simbolično: pre smrti je rekla da želi da bude sahranjena u Brankovini, u selu svog detinjstva. I jeste.
Šta je ostalo: Brankovina funkcioniše kao pravi, živi kulturno-istorijski kompleks. U staroj školskoj zgradi iz 1894. u kojoj je Desanka učila i stanovala, možete se upoznati sa njenim životnim i književnim putem. Izloženi su njeni lični predmeti, rukopisi, odeća, nameštaj i šeširi bez kojih se nije pojavljivala u javnosti. Muzejske postavke u ovom selu godišnje poseti više od 30.000 posetilaca, a ceo kompleks Brankovine pohodi i do 70.000 turista godišnje.
Zašto je Desanki pošlo za rukom ono što drugima nije?
Delom zbog prirode samog mesta — Brankovina je i inače istorijsko naselje s kompleksom vrednosti koje ga drže živim. Delom zbog toga što je Desanka još za života brinula o ovom mestu i što je njen grob tamo, što je trajno vezuje za Brankovinu. Ali delom i zbog nečega što ne smemo prenebregnuti: Brankovina je blizu Valjeva, lako je dostupna, ima turistički potencijal koji je prepoznat i koji donosi posetioce. To ne bi smeo biti presudni faktor — ali jeste.
Đura Daničić (1825–1882): čovek koji je sredio srpski jezik, zaboravljen u svom gradu
Đura Daničić se rodio pod imenom Đorđe Popović 1825. u Novom Sadu. U Beču je upoznao Vuka Stefanovića Karadžića i postao njegov najvatreniji zagovornik i nastavljač. Promenio je prezime u Daničić — po Danici, Vukovom književnom glasilu — i posvetio ceo život srpskoj filologiji. Bio je sekretar Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti u Zagrebu, profesor Beogradskog liceja, predsednik Srpskog učenog društva. Preveo je Bibliju na srpski narodni jezik. Pokrenuo je izradu Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika u 23 toma — projekt koji je, po njegovoj smrti, nastavila i završila generacija posle njega. Umro je u Zagrebu 1882.
Šta je ostalo od kuće: Rodna kuća Đure Daničića nalazila se u ulici Zlatne grede 31 u Novom Sadu. Na desnoj strani iza Platoneuma, gde je sada gimnastička dvorana Zmaj-Jovine gimnazije — tu se nalazila rodna kuća velikog pesnika, beleži jedan turistički vodič iz 2017. Kuće danas nema. Na tom mestu stoji deo školskog kompleksa. Nema ni ploče, ni table, ni putokaza.
SANU je 2025. proglasila Godinom Đure Daničića, povodom 200 godina od njegovog rođenja. Organizovani su naučni skupovi, predavanja, izložbe. Lepo. Ali rodna kuća u Novom Sadu ni u godini jubileja nije dobila ni ploču. Ni obeležje. Ni spomen.
Čovek koji je sredio srpski pravopis i preveo Bibliju — zaslužio je barem jedan kamen s natpisom.
Šta smo naučili: pet zaključaka i jedan zahtev
Nakon tri nastavka i dvadesetak pisaca i pesnika, moguće je izvući nekoliko zaključaka koji nisu ugodni — ali su nužni.
Prvo: Zakon postoji, ali ne funkcioniše. Zakon o kulturnim dobrima propisuje zaštitu i obavezu održavanja. Proglašenja postoje za desetine objekata. Ali niko sistematski ne kontroliše da li se ta obaveza ispunjava, i nema mehanizma koji bi to primorao. Kuća može biti proglašena za kulturno dobro i propadati četvrt veka bez posledica.
Drugo: Imovinsko-pravni problemi su alibi, ne pravi razlog. Svaki put kada se postavi pitanje zašto neka kuća propada, odgovor je: naslednici se ne mogu dogovoriti, vlasnik ne sarađuje, pravni status je složen. To su stvarni problemi — ali oni postoje u svakoj zemji. Razlika je u tome da li postoji politička volja da se prevaziđu. U Srbiji, po pravilu, ne postoji.
Treće: Simbolično poštovanje je jeftino, a stvarno košta. Ulice, nagrade, manifestacije i biste ne zahtevaju ništa osim odluke i malog budžeta. Otkup, konzervacija, suočavanje s naslednicima i investitorima — to zahteva novac, istrajnost i, ponekad, nepopularnost. Sistem bira prvu opciju.
Četvrto: Postoji jasna hijerarhija vrednosti. Kuća Draže Mihajlovića u Bregalničkoj ulici ima muzej. Muzej Ive Andrića u stanu na Andrićevom vencu postoji i funkcioniše. Ima primera gde se može, kad se hoće. Pitanje je zašto se ne može za Crnjanskog, za Glišića, za Daviča, za Nušića.
Peto: Kulturni turizam ne sme biti jedini razlog za spasavanje. Brankovina privlači 70.000 turista godišnje i zato živi. Zablaće ne privlači skoro nikoga i Disova kuća propada. Ali vrednost kuće u kojoj se rodio pesnik nije merljiva brojem posetilaca — ona je merljiva onim što ta kuća govori o tome ko smo i šta cenimo.
Jedan zahtev
Ovaj tekst ne nudi konkretan program, jer to nije posao novinara. Ali može da postavi jedno pitanje, direktno i bez metafora.
Srbija ima Zakon o kulturnim dobrima, ima Zavode za zaštitu, ima ministarstvo kulture, ima lokalne samouprave. Svi zajedno, u godišnjim budžetima, nalaze novac za manifestacije, festivale, biste i nagrade.
Postoji li neko ko bi mogao, za početak, da napravi potpunu, javno dostupnu evidenciju svih kuća srpskih pisaca koje su proglašene za kulturna dobra — s fotografijama njihovog sadašnjeg stanja i jasnim rokovima za preduzimanje mera? Ne obećanjem, ne najavom — nego evidencijom i rokovima.
Dis ima proleće, dok krov njegove kuće u kojoj je rođen zjapi u otvoreno nebo.