Завршни део серије о кућама српских стваралаца
Два претходна наставка (ПРВИ и ДРУГИ)пратила су романичаре, реалисте и песнике прве Југославије — и показала су да у Србији постоји системски образац: слављење je симболично, занемаривање болно стварно.
Трећи део бави се писцима и песницима 20. века. Некима од оних чија дела читамо данас, чијим именима називамо улице, чијим стиховима отварамо говоре. И бави се питањем које из свега овога неминовно следи: шта то говори о нама?
Милош Црњански (1893–1977): повратник без куће
Милош Црњански је можда најтежи случај за писање — јер је његово одсуство меморијалне куће готово симболично. Човек који је цео опус засновао на ишчезавању, сеобама и чежњи за домом — није га ни сам имао. Бар не прави.
Родио се у Чонграду у Мађарској, али је много времена провео у Иланџи — малом банатском селу у општини Алибунар. Ту су живели Црњански: имали су црепану, били су угледна породица. Сам писац је у писмима и делима Иланџу помињао безброј пута, онако по старински — „Иланча“.
Одрастао је, отишао на студије у Беч и Париз, прошао Велики рат као војник на Галицијском фронту, радио као дипломатски чиновник између два рата. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле је — с југословенском владом у егзилу — стигао до Лондона, где је провео 25 година. Супруга Видосава је шила лутке и хаљине да би преживели, а он је радио као књиговођа, курир и конобар. Писао је Роман о Лондону — и кад је коначно објављен, дочекан је као ремек-дело.
Доласку Црњанског у Југославију 1965. претходила је депеша из врха српске комунистичке партије амбасадору у Лондону: „Гарантујемо трособан стан. До усељења обезбеђујемо о нашем трошку апартман у хотелу Ексцелзиору у Београду.“ И тако се вратио. Уселио се у стан у Милешевској улици, на другом спрату, изнад кафане Влтава. Ту је живео до смрти 1977.
Шта је остало од куће: У Иланџи, у улици Милоша Црњанског број 75 — дакле у улици која носи његово име — стоји кућа у којој је породица Црњански живела. На њој је табла. Унутра нема ничега што се односи на писца. Црњански је кућу продао 1920, са 27 година, пре него што је постао славан — и од тада ниједна институција културе, ни у Београду, ни у Новом Саду, ни у Алибунару, над тим простором никад није имала никакву ингеренцију. Нема спомен-собе, нема меморијалне поставке, нема ни једног аутентичног предмета.
Поучна је паралела с оближњим Идвором, удаљеним свега неколико десетина километара. Ту се родио Михајло Пупин — и Пупин је, пре него што је умро, своју имовину сачувао и трајно одредио њену намену. Зато Идвор данас има читав музејски комплекс који непрекидно посећују туристи из целе Србије и света.
У Београду, у Милешевској улици где је провео последње године — ни табле нема. Музеја Црњанског — нема нигде на српском тлу.
Оскар Давичо (1909–1989): Шабац који памти, Београд који заборавља
Оскар Давичо био је, по речима историчара књижевности Јована Деретића, писац који је „талентом, стваралаштвом и ширином утицаја надмашио све остале књижевнике надреалисте.“ Најмлађи песник у кругу српских надреалиста, троструки добитник НИН-ове награде — што нико пре ни после њега није постигао — човек који је у „Хани“, „Србији“ и „Вишњи за зидом“ спојио интимно и опште на начин који и данас уздише над читаоцем. Родио се 18. јануара 1909. у Шапцу, у сефардској јеврејској породици; отац му је био атеиста, социјалиста и књиговођа.
Живот му је био као роман: избачен из гимназије јер је у ђачком листу поставио питање на кога је личио Бог кад је створио човека по свом обличју; студент Сорбоне који није положио ни један испит за две године; ухапшен и осуђен на пет година затвора због комунистичке делатности; партизан; извештач с Нирнбершког процеса; новинар, романсијер, полемичар. Умро је у Београду 30. септембра 1989.
Шта је остало: Овде постоји занимљив раскорак између два града.
Шабац памти Давича: породица је донирала Библиотеци шабачкој његова налив-пера, сатове, луле, столицу и сто, награде и чланске карте. Библиотека то чува с пажњом и поносом. Давичо је говорио: „Био је то град у ком сам осетио и прве радости и прве стихове.“
Београд? Спомен-плоча постављена је на улазу зграде у Хаџи Продановој улици 4, где је Давичо живео од 1977. до смрти 1989. године, у оквиру акције Министарства културе и листа Вечерње новости. Родна кућа у Шапцу није претворена у спомен-простор. Награда „Оскар Давичо“ коју је установио дневник Борба 1998. додељивана је до 2003. — а онда је нестала, заједно са Борбом која је угашена.
Десанка Максимовић (1898–1993): једина која је имала среће
Прича о Десанки Максимовић једина је у овој серији која се не завршава тугом — и управо због тога заслужује да се исприча одвојено, као контраст и као доказ да је другачије могуће.
Десанка Максимовић се родила у Рабровици код Ваљева 1898, у породици учитеља. Одрасла је у Бранковини — фрушкогорском селу поред Ваљева које је изнедрио и славан исторички род Ненадовића — где је њен отац био учитељ, и где је она сама живела као дете у школској згради. Студирала је у Београду и Паризу, предавала српски језик, писала песме које су генерације напамет училе: „Крвава бајка“, „Тражим помиловање“, „Стрепња“. Била је поета лауреатус српске књижевности — и физички и симболично: пре смрти је рекла да жели да буде сахрањена у Бранковини, у селу свог детињства. И јесте.
Шта је остало: Бранковина функционише као прави, живи културно-историјски комплекс. У старој школској згради из 1894. у којој је Десанка учила и становала, можете се упознати са њеним животним и књижевним путем. Изложени су њени лични предмети, рукописи, одећа, намештај и шешири без којих се није појављивала у јавности. Музејске поставке у овом селу годишње посети више од 30.000 посетилаца, а цео комплекс Бранковине походи и до 70.000 туриста годишње.
Зашто је Десанки пошло за руком оно што другима није?
Делом због природе самог места — Бранковина је и иначе историјско насеље с комплексом вредности које га држе живим. Делом због тога што је Десанка још за живота бринула о овом месту и што је њен гроб тамо, што је трајно везује за Бранковину. Али делом и због нечега што не смемо пренебрегнути: Бранковина је близу Ваљева, лако је доступна, има туристички потенцијал који је препознат и који доноси посетиоце. То не би смео бити пресудни фактор — али јесте.
Ђура Даничић (1825–1882): човек који је средио српски језик, заборављен у свом граду
Ђура Даничић се родио под именом Ђорђе Поповић 1825. у Новом Саду. У Бечу је упознао Вука Стефановића Караџића и постао његов најватренији заговорник и настављач. Променио је презиме у Даничић — по Даници, Вуковом књижевном гласилу — и посветио цео живот српској филологији. Био је секретар Југословенске академије наука и уметности у Загребу, професор Београдског лицеја, председник Српског ученог друштва. Превео је Библију на српски народни језик. Покренуо је израду Рјечника хрватскога или српскога језика у 23 тома — пројект који је, по његовој смрти, наставила и завршила генерација после њега. Умро је у Загребу 1882.
Шта је остало од куће: Родна кућа Ђуре Даничића налазила се у улици Златне греде 31 у Новом Саду. На десној страни иза Платонеума, где је сада гимнастичка дворана Змај-Јовине гимназије — ту се налазила родна кућа великог песника, бележи један туристички водич из 2017. Куће данас нема. На том месту стоји део школског комплекса. Нема ни плоче, ни табле, ни путоказа.
САНУ је 2025. прогласила Годином Ђуре Даничића, поводом 200 година од његовог рођења. Организовани су научни скупови, предавања, изложбе. Лепо. Али родна кућа у Новом Саду ни у години јубилеја није добила ни плочу. Ни обележје. Ни спомен.
Човек који је средио српски правопис и превео Библију — заслужио је барем један камен с натписом.
Шта смо научили: пет закључака и један захтев
Након три наставка и двадесетак писаца и песника, могуће је извући неколико закључака који нису угодни — али су нужни.
Прво: Закон постоји, али не функционише. Закон о културним добрима прописује заштиту и обавезу одржавања. Проглашења постоје за десетине објеката. Али нико систематски не контролише да ли се та обавеза испуњава, и нема механизма који би то приморао. Кућа може бити проглашена за културно добро и пропадати четврт века без последица.
Друго: Имовинско-правни проблеми су алиби, не прави разлог. Сваки пут када се постави питање зашто нека кућа пропада, одговор је: наследници се не могу договорити, власник не сарађује, правни статус је сложен. То су стварни проблеми — али они постоје у свакој земји. Разлика је у томе да ли постоји политичка воља да се превазиђу. У Србији, по правилу, не постоји.
Треће: Симболично поштовање је јефтино, а стварно кошта. Улице, награде, манифестације и бисте не захтевају ништа осим одлуке и малог буџета. Откуп, конзервација, суочавање с наследницима и инвеститорима — то захтева новац, истрајност и, понекад, непопуларност. Систем бира прву опцију.
Четврто: Постоји јасна хијерархија вредности. Кућа Драже Михајловића у Брегалничкој улици има музеј. Музеј Иве Андрића у стану на Андрићевом венцу постоји и функционише. Има примера где се може, кад се хоће. Питање је зашто се не може за Црњанског, за Глишића, за Давича, за Нушића.
Пето: Културни туризам не сме бити једини разлог за спасавање. Бранковина привлачи 70.000 туриста годишње и зато живи. Заблаће не привлачи скоро никога и Дисова кућа пропада. Али вредност куће у којој се родио песник није мерљива бројем посетилаца — она је мерљива оним што та кућа говори о томе ко смо и шта ценимо.
Један захтев
Овај текст не нуди конкретан програм, јер то није посао новинара. Али може да постави једно питање, директно и без метафора.
Србија има Закон о културним добрима, има Заводе за заштиту, има министарство културе, има локалне самоуправе. Сви заједно, у годишњим буџетима, налазе новац за манифестације, фестивале, бисте и награде.
Постоји ли неко ко би могао, за почетак, да направи потпуну, јавно доступну евиденцију свих кућа српских писаца које су проглашене за културна добра — с фотографијама њиховог садашњег стања и јасним роковима за предузимање мера? Не обећањем, не најавом — него евиденцијом и роковима.
Дис има пролеће, док кров његове куће у којој је рођен зјапи у отворено небо.