Како разговарати с трогодишњаком – 4 тајне које ће вас зближити

О малишанима се често говори као да су нека посебна врста. А када се нађемо усред свега оног што чини њихово одрастање — тестирања граница, промене расположења и сломова (наших и њихових) — може се десити да се заиста и осетимо као да је поред нас ванземаљац. Али, не бојте се. Мала деца су само људи који уче, које је лако избацити из равнотеже и који су често фрустрирани кад нешто не могу да ураде онако како желе и како су замислили.

Ево неких малих промена у комуникацији које можете направити како бисте олакшали свом детету и изградили поверење.

Причајте потпуно нормално. Деца желе да уче језик којим говоримо ми, одрасли. Избегавајте да причате бебећим језиком и покушајте да увек користите јасне и пуне реченице, баш онакве какве бисте желели да и ваше дете научи. На тај начин им показујете и поштовање, дајете им до знања да их сматрате довољно зрелим и паметним да говоре језиком одраслих. Наравно, реченице нека буду краће, говор спорији, а после сваке реченице правите малу паузу како бисте детету дали времена да то што сте рекли заиста и разуме.

Замислите да одете у неку земљу где се говори језик који не разумете потпуно, али ви покушавате да говорите и да се споразумете, скупите храброст за то, а онда вас имитирају говорећи исто као ви и смејући се притом. Сигурно да бисте избегавали да говорите.

Претворите “не” у “да”. Једна мама ме је недавно питала шта треба да уради кад њена једноипогодишња ћерка прекине разговор који она води с мужем. Каже да ништа не помаже што је редовно подсећа да их не прекида у разговору. Предложила сам да својој девојчици каже следеће: “Мила, чујем да ти је потребна моја пажња. И добићеш је, само се стрпи док завршим разговор с татом. Молим те, дај нам пет минута.” и онда да настави разговор са мужем.

Хоће ли овакав одговор направити чудо? Вероватно не. Деца тешко прерастају потребу да привуку нашу пажњу баш онда кад смо заузети. Али само то што ће показати свом детету да је чује и разуме, уместо што само каже једно просто “не” или “немој” сваки пут, повећава шансу да ће дете научити да покаже исто то поштовање које од родитељ добија.

Слично томе, кад малом детету кажете “Желео бих да седиш сад мало мирно у мом крилу.” уместо “Престани да скачеш по мени!” смањиће потребу детета да тестира ваше границе. Ако сте довољно истрајни и држите се тога, деца ће знати да цене позитивне инструкције, а оно чувено “не” и “немој” чувајте за хитне случајеве.

Прави избори. Понудити детету избор тако што ћете питати, на пример: “Хоћеш ли да ове играчке склониш на полицу или у кутију” је још један начин да негативну перцепцију трогодишњака (коју добијате једноставним наређењем да покупи играчке) претворите у позитивну јер сте му дали могућност избора.

Могућност да изабере између две или три могућности обично је све што је малом детету потребно. Велике одлуке попут “шта желиш за вечеру” или “шта би хтео да обучеш” могу за њих ипак бити превише. И да, припазите са питањима, да вам се не деси да поставите неко попут: “Хоћемо да идемо у вртић сад?” јер ћете остати без много адута кад на то питање одговор буде: “Не!” 

Али пре свега, уважите осећања. Кад видите да је дете узнемирено, то и кажите, с пуним разумевањем тог осећања и разлога за такво осећање. Али, будите опрезни код неких осећања, па тако немојте рећи “Бојиш се пса?” нити обезвредити њихова осећања тиме што ћете рећи “Немаш разлога да се бојиш, неће ти он ништа.”

Уместо тога, довољно је “Видим да си због пса мало узнемирен, ако желиш, могу да те подигнем.”

Да, тешко је, некад претешко сетити се да признате дететова осећања у неком тешком и напетом тренутку. Ако вас дете ишта може чути током тантрума, то је онда да разумете његова осећања и његов угао гледања. “Хтео си сладолед, али сам ја рекла да не можеш да га добијеш. Понекад се узнемиримо кад не можемо да добијемо нешто што желимо.”

Кад наши мали људи знају да их разумемо, они тад осећају емпатију пре него ли наше покушаје да их променимо и исправимо. И даље ће се они опирати, плакати, захтевати, али на крају дана, знају да смо ми увек на њиховој страни. А те прве године дефинишу и одређују наше односе с њима за читав живот.

Текст прилагођен са: www.janetlansbury.com