Разговор о сексу с децом за већину родитеља је табу. Иако свесни да је важно да децу едукују, многи некако очекују да ће то доћи само од себе. Још ако сами нису доживели сексуално или неко друго узнемиравање већ су кроз тинејџерски период и детињство уопште прошли без стреса овог типа, често не могу да појме шта се све може десити детету које не зна довољно. Да се разумемо, може се десити и оном ко зна, али је разговор са децом увек начин да их научимо да препознају насилника и да га се клоне, као и да знају да никад нису криви што су жртве.
Данас смо, дакле, у нимало пријатној ситуацији када с децом морамо да разговарамо о сексуалном узнемиравању и о непримереним поступцима појединих људи који су постали главне вести последњих дана.
Не игноришите, не мислите да се вашем детету то не може десити. Ако с децом, чак и малом децом, не разговарате о ономе што су могли да начују док сте причали са партнером или гледали вести, њима може бити непријатно да сами спомену и питају оно што им није јасно. Могу се плашити, а да ви то никада не сазнате. Могу доносити своје, понекад погрешне закључке.
Како, онда, разговарати? Зависи, пре свега, од узраста. Али, генерално, одговарајте на питања, покушајте да сазнате шта они мисле, а тек на крају поделите своја размишљања и вредности у које верујете.
Сазнајте шта су до сад чули — од пријатеља, на телевизији, на друштвеним мрежама. У тренуцима када необавезно разговарате о томе како сте провели дан, питајте их, онако узгред, шта су чули о ситуацијама када се мушкарац понаша ружно или насилно према жени или кад старији мушкарац прилази девојчицама. Генерално, нешто на тему онога што мислите да су можда начули. А кад сте питање поставили, слушајте пажљиво и не прекидајте да бисте нешто објаснили.
Када су завршили, поставите питања. Ваш је циљ као родитеља да им предочите чињенице, на начин који је у складу са њиховим узрастом. Не морате ићи у детаље, али немојте ни бежати ако вас питају. Избегавање чињеница и ћутање о нечему што вам је непријатно да кажете да бисте децу заштитили, – неће их заштитити. Те празнине и рупе у познавању чињеница они ће попунити својом маштом која их може довести до погрешних закључака или може бити и гора од стварности.
Затим разговарајте о ономе што ОНИ о томе мисле.
Тек на крају им кажите шта ви мислите.
Ваш је циљ у овим дискусијама да им дате некакав референтни оквир у којем ће размишљати о узнемирујућим догађајима за које су можда чули.
Када се на вестима, рецимо, врти прича о сексуалном узнемиравању као што је то случај код нас последњих дана, то је такође прилика да са дететом разговарате о исправном и прихватљивом понашању. Када је у реду додирнути другу особу? Шта значи дати дозволу, а шта значи ускратити дозволу за физички контакт? Како поштујемо друге људе, њихово тело, простор, њихове жеље?
То је, такође, прилика да разговарате и о томе када и на који начин рећи јавно о нечему што нам се десило, нарочито ако је то нешто чега се стидимо или због чега смо уплашени. Подсетите их да, без обзира на то шта се дешава у свакодневном животу, ви сте увек заинтересовани да чујете њихове бриге и мисли на било коју тему.
Све ово није лако, али је изузетно важно. Превише је жена и девојчица око нас којима се то дешава, а оне ћуте. Зато је важно научити их да кажу, а пре тога морају знати да препознају злостављање и узнемиравање.
Приредила: А. Цвјетић