Како родитељ може помoћи детету да буде успешно?

29 новембра, 2016

Морам пронаћи образовану жену која ће ми помоћи да на нашој властитој деци докажемо да се генији не рађају, него стварају – одлучио је мађарски педагог Ласло Полгар. И пронашао је такву жену, оженио је, добили су три кћери и створили од њих геније.
6-razlika600xxxxxx
Одлучили су да девојчице неће дати у школу, да ће их сами одгајати и да ће од њих направити шаховске гениј. Полгар је сасвим просечно играо шах, а његова жена о шаху није имала ни појма. Зашто су одабрали баш шах? Полгар је то објаснио овако: „Да смо одабрали створити од кћери генијалне уметнице, људи би расправљали јесу ли њихова дела доиста светска класа или нису. Успех у шаху, међутим, објективан је лако мерљив. Зато смо одабрали шах.“Полгари су успјели у своме науму: све су три кћери постале велемајсторице и најбоље шахистице света, а најмлађа (Јудит) проглашена је најбољом шахистицом свих времена. „Неописиво ме нервирало кад су ми након победа мојих кћери прилазили други родитељи и честитали ми на тако бистрој и талентираној деци. Бистрина и талент не стварају генија, генија ствара вежба и подстицајно окружење“. Трећи чаробни састојак у стварању генија није одао Полгар, него његове кћери: нису нас присиљавали да играмо шах. Само су учинили да смо фасциниране шахом. Страствено фасциниране… у свим собама су биле књиге о шаху, зидови прекривени приказима великих отварања и занимљивих шаховских проблема, шах је био наша авантура, чаробни свет у којем смо обожавале живети.“
Ту страствену фасцинацију шахом осетит ћете у видеу Сусан Полгар (најстарија сестра), која данас води своју шаховску школу у Њујорку. Видео је диван пример како некога заљубити у то што га поучаваш, увући у авантуру, створити чаролију и навести га да замишља, размишља, планира, комбинира…
Сви можемо бити успешни у ономе чиме се бавимо дајемо ли предност труду, а не урођеним способностима. Неурознанственици имају врло уверљиве доказе о делотвономе утицају вежбања на развој нашега мозга. И психолози имају своје доказе. Један од најпознатијих тестова којима су настојали открити тајну генијалности сестара Полгар био је онај у којем су Јудит (најмлађу сестру) замолили да на 3 секунде погледа плочу испуњену шаховским фигурама и запамти све фигуре и њихов размештај. Успела је сваки пут кад су фигуре биле намештене у неке стратешке позиције. Међутим, није јој успело запамтити њихове позиције кад су фигуре биле насумице размештене на плочи. Из свега тога, извукли су закључке о финој разлици у начину понашања и размишљања на путу дугогодишњег марљивога вјежбања којим просјечно дијете постаје генијалац.
Прича о породици Костелић слична је по многочему причи о Полгарима. И Анте Костелић био је уверен да снажним и правилним тренингом од своје дјеце може створити светске прваке. Израчунао је да његова деца (да би израсли у скијашке генијалце) морају годишње најмање 200 дана тренирати на снегу. Будући да није имао новаца за смештај у хотелима на скијалиштима, цела је породица ноћима спавала у снегу на минус 20 како би деца дању могла тренирати.
И опет су иста три састојка довела до успеха: подстицајно (породичноо)окружење и страст која је децу изнутра мотивисала да упорно и марљиво вежбају, која је Јаници и Ивици помогла да се такмиће и побјеђују чак и онда кад су лекари били сасвим сигурни да то због тешких озледа и компликованих операција више није могуће.
У свакоме од нас постоји неки наш луталачки и неки наш седилачки дио. Онај луталачки чезне за авантуром, радознао је, независан, искуствен, интуитиван, окретан и креативан, а покрећу га страсти и емоције, извори наше унутарње мотивације. Онај седилачки део нас чезне за редом, за правилима, сигурношћу, рационалан је, ослања се на научена знања и вештине. Тај је дио нас извањски мотивисан.
Најважнији посао учитеља који жели одгојити генија јест пазити на равнотежу: подстакнути у једнакој мери оба ученикова дела. Притом мора будно пазити да не зароби луталицу, а да истовремено оног седилачки расположенога лукавством намами из зоне сигурности у авантуру. И то је заправо то: кад се и луталица и седилац у нама пробуде и удруже, нема тога што не можемо учинити… свакако, ако довољно вежбамо и не одустанемо прерано.
Добра је вијест: У свакоме од нас чучи генијалац. Три лоше вијести су: Нема на брзака. Нема кратица. Није лако.
Пише: Динка ЈУРИЧИЋ
 
Извор: skolskiportal.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама