Људи су нам досадни када их не познајемо стварно, када они не познају себе… или када ми не познајемо себе. Томе ме је научио мој „најдосаднији клијент на свету“:
Испричаћу вам укратко једну своју психотерапију у којој сам много тога радио погрешно (према психотерапијским правилима), а да сам радио исправно, верујем да не бисмо урадили ништа.
Са клијентом којег сам, само у својој глави, називао “смор”, “најдосаднији клијент на свету”, радио сам пре око 25 година. У то време, он је имао нешто мање од 40 година, запослен као службеник (радио је на шалтеру једне институције), несвршени студент права (остало му је неколико испита до краја). Имао је свој стан (наслеђен), редовну плату од које је могао “пристојно да живи”, имао је и девојку са којом се забављао неколико година, и одређени ужи круг пријатеља са којима је одржавао контакте. Према његовим речима, водио је “нормалан живот”.
Проблем због којега се обратио за помоћ било је неко “константно стање апатије”, незадовољства, неиспуњености. Његов израз за то стање био је “мрзи ме да живим”. Почели смо да трагамо за узроцима његовог незадовољства и апатије. Међутим, он никако није могао да их нађе. “Све је у реду…” говорио је, “али се ја ипак осећам тако”. Посао који је радио за њега је био “о.к.”, није био захтеван, нити стресан, плата је стизала редовно… И да је завршио студије, не би се осећао боље… свеједно му је шта ради, он ради само због плате. Неке друге амбиције нити очекивања од посла нема… Са девојком је, такође, било “у реду”. Нису се свађали, она није била нека захтевна девојка, живели су “нормално”. И другари су му били “коректни”, били су ту да се нађу кад нешто треба да се помогне, и он је њима помагао… виђали су се, “ту и тамо” на седељкама… Његова примарна породица је, по њему, била “нормална… обична”… Све у свему, све је било у реду, само што је он био апатичан, “мрзело га је да живи”.
Како је време пролазило, из сеансе у сеансу, почео сам да осећам како ми је досадно да радим са њим. Баш досадно. Терапијске сеансе су се сводиле на то да он дође са константним жалбама како је депримиран, како га ништа не испуњава, а све је у реду… Постављао сам питања, потпитања… трагао за узроцима незадовољства, суочавао га са тиме да је можда у отпору, да избегава нешто непријатно што би могло бити узрок тог његовог стања, али није било никаквих нових садржаја који би расветлили узроке његове апатије. Помисли сам да, можда, ја нисам прави терапеут за њега и покушавао да разговарам са њим о његовим осећањима према мени. Међутим, и ја сам био “ок” за њега, “коректан”.
Већ сам отпочео разговоре са једним колегом о томе да га он прими на терапију, јер сам ја, вероватно, био у неком “контратрансферу”, само што нисам могао да разумем свој контратрансфер. Није била проблем само досада коју сам осећао, већ и главобоље које су се јављале пре и у току сеанси са њим. Имао сам осећај да ћу да пукнем, и порив да га уватим и добро продрмам. Размишљао сам о томе да ли је у питању пројекција његових осећања у мене, нека пројективна идентификација…или сам ја пренео таква осећања са неке своје примарне фигуре на њега…али су ми се све те мисли чиниле као пуке спекулације.
И, у једном тренутку, на једној од терапијских сеанси на којој се опет жалио на апатију, док су мене болеле досада и глава, заиста сам и “пукао”. Једноставно је излетело из мене питање изговорено са доста набоја:
“Добро, бре, човече, да ли си ти икада у животу био нечиме испуњен!? Да ли си нешто радио од срца!? Било када?”. (Већ сам се био “угризао за језик” и питао се “шта ми би?”, али ми је, у исто време, нешто говорило да је то што сам урадио у реду. Схватио сам и да му нисам персирао, да сам био превише “личан”, али да је то можда боље него да се безлично досађујем).
Погледао ме је изненађено, (али не и апатично) и одговорио стидљиво збуњеним тоном:
“Па, јесам… али то је било безвезе”.
“Шта је било безвезе!?”, запитао сам га.
“Па то чиме сам био испуњен… то су биле неке глупости”, узвратио је.
“Дај, молим те, причај ми мало о тим глупостима и безвезним стварима које су те испуњавале, ове озбиљне и “нормалне” убише и тебе и мене од досаде” (Тек тада сам се чудио себи. Ајде што ми је нешто излетело, али зашто то и настављам на исти начин?. Некако ми није звучало терапеутски, пермисивно, недирективно и неутрално…). Насмејао се (по први пут) и одговорио:
“Дељао сам дрво… правио неке фигуре… и тиме се замајавао по цео дан, уместо да радим нешто корисно, поштено…”.
“Чије су то речи?” , прекинуо сам га питањем.
“Ћалетове. Он ме је увек исмевао због тога, називао замлатом и згубиданом… да сам бар правио столице и столове, па да ме да у столаре… а ја сам правио неке глупости… и онда сам, одједном, престао то да радим и опаметио се…”
(“Е, баш си се опаметио”, помислио сам). Били смо на самом крају сеансе, па нисам хтео да продубљујем тему, већ сам га питао само да ли има нешто од тога што је правио док се није опаметио.
“Ма, има тих глупости пун подрум… све се накањујем да их побацам…”.
Питао сам га да ли би могао да ми донесе неку од тих глупости, да видим. Погледао ме је “бело”, као да се пита “Је л’ овај луд? Шта ће му глупости из подрума?”, али је учтиво договорио да хоће.
На следећем састанку сам доживео шок. Ушао је са кесом у којој је било нешто необичног облика и промрмљао: “Ево, донео ја једну моју скаламерију” (уз нервозан, бојажљив смешак).
“Дај да видим, баш ме интересује” – рекао сам (приметивши да сам радознао, и да ме не боли глава). Кад је извадио “скаламерију” из кесе, умотану у месарски папир, разрогачио сам очи и зинуо. Иако не псујем пред клијентима, излетела ми је псовка уз речи:
“Ти си ово направио!?”. Угледао сам предивну уметничку скулптуру, веома сложене конструкције, изувијаних, испреплетених спирала од дрвета које су чиниле савршену полифону целину…и пожелео да је имам, да је гледам кад пожелим. То ми се веома, веома ретко дешава. Клијент ме је гледао збуњено, као да, са једне стране, очекује да ћу му рећи “каква глупост, на то си трошио време!”, док са друге стране види искрено одушевљење. “Гледаш ме изненађено, изгледа ми као да мислиш “је л’ овај луд”. Климнуо је главом. “Али, ово је уметничко дело. Ово је изузетно” – изговорио сам, заборавивши на терапијску ситуацију и неутралност (стварно нисам могао да будем неутралан.) Занемео је, спустио поглед… чинило ми се као да ће да заплаче.
„Па, ја бих умро кад бих овакав таленат држао у подруму“- коментарисао сам сурово.
„Па, и ја се осећам као да сам већ умро…“ промрмљао је.
Питао сам га како се осећа тренутно. “Промашено”, одговорио је, “као да сам промашио живот”.
Гледао сам у фигуру и ћутао. Шта да му кажем? Па, и јесте промашио живот. Размишљао сам о томе колика је сила потребна да би се у себи сузбила таква креативност. Да човека заболи глава од тога, да ти дође да пукнеш. Разумео сам главобоље које сам имао док сам радио са њим. Несвесно сам емпатисао са њим, са том „да пукнеш“ унутрашњом борбом. Ћутали смо неко време, а онда сам га питао да ли бих могао да купим ову скулптуру. Одговорио ми је да је “глупо да продаје бескорисне ствари које се вуку по подруму”, и да могу да је узмем ако ми се свиђа као поклон. Успротивио сам се, рекавши да не могу да примим као поклон нешто што има велику вредност, али бих ипак волео да купим његову скулптуру. Онда смо се “цењкали” у обрнутом смеру. Он је покушавао да ме убеди да ми прода скулптуру по некој симболичној цени, тек да испадне да сам платио, а ја да га убедим да платим неку суму због које се не бих осећао лоше јер сам добио нешто вредно у бесцење. На крају смо успели да се договоримо о “пристојној” цени (иако сам, и даље, имао осећај да је то прилично јефтино… а он је отишао са осећањем да је примио новац зато што ја “желим да га охрабрим”, да му чиним услугу, не зато што скулптура стварно вреди, већ да бих га “подигао”).
Оставио сам скулптуру у радној соби. У наредних недељу дана готово да није било особе која је ушла у ту собу, а да ме није питала где сам набавио скулптуру, ко је уметник, где би могла да се погледају и купе његова дела… Када сам му то саопштио, уследило је дуго ћутање. На питање како се осећа поводом тога, одговорио је: “значи, ипак сам промашио живот… због тога ме ништа не испуњава. Да ли је сада касно?”.
Одговорио сам му да сада може да се бави тиме, а да га нико не сматра замлатом. Да ми изгледа да би од тога могао да зарађује пристојно, јер се приличан број људи интересовао за његове радове. Питао сам га да ли могу да им дам његов број телефона. Одговорио је потврдно. Наше наредне сенасе су постале веома живе, са пуно емотивно проживљених садржаја везаних са његов однос са оцем. У међувремену је распродао “скаламерије” из подрума и почео да прави нове… Његова иницијатива је “букнула”. Данас живи у иностранству, има неколико својих галерија, живи добро од своје уметности и нимало није досадан, ни себи, ни другима. А мене не боли глава кад помислим на њега. Драго ми је што се нисам ослободио тог бола тако што бих га проследио колеги. Научио сам и то да се иза досаде крију многи драгоцени садржаји, да је добро да човек понекад “пукне”, чак и ако је у улози психотерапеута. Психотерапијска правила и препоруке су добре смернице за рад, осим онда када нису. (Данас то често понављам својим едукантима за психотерапеуте -„све ово чему вас учим је добро, осим онда када није“).
Небојша Јовановић