Danas se mnogo govori o narcizmu i to u negativnom smislu: o deci i mladima željnim slave, lajkova, miliona pratilaca i dolara na računu pre dvadesetog rođendana, a bez mnogo rada i napora. Kako smo došli do ove situacije?
Društvene mreže su i te kako doprinele razvoju nezdravih narcističkih tenzija. Ima, međutim, i nešto dublje što tera ljude da traže zadovoljavanje svojih prirodnih potreba za ljubavlju, poštovanjem, slavom. Da bismo ovo razumeli moramo razumeti i šta je to zdravi narcizam, a on i te kako postoji. Ne samo što postoji, nego je apsolutno kritičan za pravilan psiho-emotivan razvoj deteta. Želim da naglasim da je postavljanje granica isto tako važan parametar, ali to nije tema ovog teksta. Ovde želim da govorim o sasvim normalnim i zdravim emotivnim potrebema dece koje roditelji (pre)često ne razumeju, pogrešno razumeju ili ignorišu.
Zdrav narcizam podrazumeva potrebu i pravo da:
– budete voljeni, zadovoljni, posebni, jedinstveni
– da budete najbolji u nečemu
– da pobedite
– da se vaše potrebe i postignuća prepoznaju i slave
– da budete cenjeni i poštovani kada tražite to
– da budete centar pažnje (da, i ovo je sasvim zdravo)
Evo nekoliko primera gore navedenog:
Darko ima 4 godine. U poslednje vreme se stalno kači mami za suknju, ometa je i dok doji novorođenu bebu, plače kada nije pored njega, gotovo je nesnosan nekad. U jednom trenutku majka razmisli malo i kaže sebi „možda je ljubomoran (apsolutno normalna pojava u ovoj situaciji), stalno sam sa bebom od kada se rodila i jedva mu posvetim pažnju, pa ovako pokušava to da mi kaže”. Jednom prilikom sedne pored njega i pogleda ga u oči. Da li bi možda voleo da budem više sa tobom‚ pita ga. Darko klimne glavom. Izvini mu se što ga je malo zapostavila i kaže „želim da znaš da te i dalje volim“. Pita ga šta bi voleo da radi sa njom. On joj kaže i ona obeća da će ovaj vikend jedno celo poslepodne biti s njim.
Tina, koja ima 8 godina se požali tati da on više voli njenog brata (3 god.) jer se stalno igra sa njim. Njen tata joj na to odgovri “šta kmečiš, velika si, možeš i sama da se igraš, nisi beba”.
Mila ima 12 godina i kaže tati posle treninga: “Tata, jesi li video kako sam konačno naučila da plivam delfin i otplivala 50 metara?“ (svi drugi u grupi već znaju). Otac je zagrli, potapše po ramenima i kaže: “Ne samo jednom, video sam, plivala si dva puta po 50 metara“. Kaže joj da zna da je vredno trenirala i da je ovo rezultat tog napornog rada. Kaže joj da je ponosan na nju. Kasnije, ona ga čuje kako je hvali mami čim su došli kući.
Damian ima 16 godina. Danas su ga neka deca vređala u školi. Vratio se kući, povređen i utučen, ali ne kaže ništa svojoj majci. Od kad je bio malo dete kad god bi joj govorio nešto što mu je bilo bitno, ona bi se mu samo rekla da je pusti na miru, da je umorna, i da ne plače kao mala beba zbog banalnih stvari, ili bi ga krivila: „A šta ti ti njima radio?“
U gore nevedenim slučajevima i Darko, i Tina, i Mila i Damian su deca sa objektivnim i validnim emotivnim potrebama. Svi su samo želeli da budu poštovani, voljeni, i da im se postignuća prepoznaju. Darko nije imao verbalne sposobnosti i izrazio se na način na koji rade deca njegovog uzrasta. I Damian je želeo isto, ali je tu želju potisnuo duboko u sebi (ona ovim NIJE nestala, samo se gomila sve više i više!!!).
Ipak, razlika je u reakciji roditelja. Darko i Mila imaju roditelje koji su prihvatili i prepoznali zdrave emotivne potrebe svoje dece. Šta više, Darkova mama je prepoznala neverbalnu komunikaciju svog malog deteta. Roditelji poput Darkovih i Milinih znaju da prihvate odgovornost i pokušaju da budu bolji.
Na žalost, Tina ima roditelja koji ne samo da ne prepoznaje njene emotivne potrebe, nego je i ismeva zbog njih. Damianov roditelj je najproblematičniji jer već dugo zanemaruje svoje dete. Zbog ovoga, kod Tine i Damiana počinje da se rađa nezdravi narcizam.
Darko i Mila imaju sve predispozicije, ako roditelji ovako nastave, da odrastu u emotivno i psihološki zrele i zdrave odrasle ljude. Oni će biti sposobni u odraslom dobu da prepoznaju i verbalno izraze svoje emotivne potrebe, preuzmu odgovornost, budu svesni kako njihovo ponašanje utiče na druge.
Damian, na žalost, nije ove sreće. On je naučio da je nabolje da bude nevidljiv, da se zatvori u sebe i zanemari svoje emotivne potrebe jer su majčine bitnije. Od ranog detinjstva poistovećuje ih sa sramotom. Kada odraste i bude ih imao, neće znati da ih verbalizuje, niti rukuje njima. Umesto toga, imaće ispade besa. Tražiće u emotivnim i socijalnim odnosima da zadovolji potrebe koje mu nisu bile zadovoljenu u detinjstvu. On je najpodložniji tome da postane agresivan (ne samo fizički) i narcisoidni muškarac koji zlostavlja partnerke (a i sopstvenu decu), druži se sa problematičnim ljudima i ima problema sa zakonom.
Tina ga prati u stopu, i ako roditelji ovako nastave, najverovatnije će u tinejdžerskim godinama biti kao Damian‚ zatvorena devojka koja zanemaruje svoje emotivne potrebe. Kada odraste šanse su velike da će se vezivati za problematične muškarce i radiće sve da ih zadovolji da bi dobila njihovu ljubav jer je nije dobila u detinjstvu. Ima velike šanse da završi u toksičnoj vezi ili braku i da trpi zlostavljanje, da razvije nezdrave navike poput poremećaja ishrane, ali i da postane narcisoidna majka.
Deca koja prestanu da se oslanjaju na sopstvene roditelje da im daju ono što im je potrebno, povuku se u sebe, počnu da manipulišu ne bi li zadobili ljubav i poštovanje koje žele.
Manipulacija je defanzivni mehanizam unutrašnje borbe u uvakvoj situaciji. Takva deca postanu problematiča u školama, jer bilo kakvo ponašanje pa i ono loše, osigurava im pažnju. Uvlače se u problematične grupe samo da bi pripadali negde. Kako vreme odmiče i postaju stariji, postaju sve podmukliji. Kao odrasli, ovo su osobe koje sebi daju za pravo da se ponašaju protivzakonito, prete i zlostavljaju druge i ne osećaju nimalo kajanja zbog toga.
Nažalost, mi danas u Srbiji svedočimo dešavanjima koji su slika i prilika odraslih Damiana i Tina. Mi, u stvari, živimo okruženi malim Tinama i Damianima u telima odraslih ljudi. Ovo su odrasle osobe koje govore “Ja imam pravo ….” ili „Znaš li ti ko sam ja?“ koje sebi daju za pravo da se ponašaju iznad i izvan zakona i svojih ovlašćenja, traže slavu i poštovanje radeći zlodela, manipulišu i zlostavljaju ne obazirući se na posledice. A ovakvi nezdravi oblici ponašanja vuku korene iz nezadovoljenih emotivnih potreba iz ranog detinjstva.
Ako želimo da živimo u psihološki zdravom okruženju, moramo znati prepoznati zdrave emotivne potrebe deteta i raditi na tome da ih zadovoljimo dok deca rastu. U suprotnom, oni će to propušteno tražtiti da zadovolje u odraslom dobu na veoma nezdrave načine.
Autor: Lidija Smirnov, pedagog i prof. engleskoj jezika