Кад крене сезона родитељских састанака или одлучим да одем у школу на “отворена врата”, осетим се, понекад, као да долазим из праисторије.
“Знате, Лука је са математиком мало попустио, али то сте већ и сами видели.” – каже разредна.
“Ох, схватам. То не звучи добро. Какве су му оцене?” – питам.
Она ме запањено гледа и пита: “Па зар не проверавате у есДневнику?”
“Да ли би требало? Рачунам на то да ћете ми рећи ако се у школи дешава нешто што би требало да знам или ако су оцене у тој мери слабе да треба да се умешам. Јер, разумећете, ипак то нису моје оцене.”- одговарам.
Тишина. Што би рекли клинци данас, разредна изневеровала. Али после неколико тренутака размишљања, захвалила ми се. Што се не мешам и дозвољавам им да раде свој посао. Што дозвољавам да дете добије оцене које је само заслужило.
Наставницима је драго да чују да су оцене које је ђак добио одраз његовог знања, рада и мотивације, а не нешто до чега је дошло уз стално подсећање и помагање од стране родитеља.
Радила сам у школи 18 година. Као родитељ, знам да је најважнија ствар коју треба да урадим за своје дете у предшколском и школском узрасту – да га научим да буде самосталан и да стекне радне навике. Ох, кад се само сетим тих тешких почетака мојих ђака и суза проливених због заборављених свезака. И кад се само сетим мама које су куцале на врата. “Извините што прекидам час, Маја је заборавила свеску из математике…”
Не кажем и не мислим да не треба да водите рачуна о оценама своје деце (иако, понављам, то нису ваше оцене). Али не треба да водите рачуна о њиховим обавезама. То је замка у коју упадне огроман број родитеља, па онда трче за децом са заборављеним књигама и патикама за физичко. Јер, што би дете мислило, мама ће поправити ствар.
Са децом треба да разговарате. Да питате и пажљиво слушате. Да им кажете да желите да знате шта им се дешава. Да сте ту да помогнете. А пре свега, да им одговорност и радне навике усадите личним примером.
На једном родитељском састанку прошле године, док смо чекали учитељицу, остали родитељи разговарали су о неком пројекту који је учитељица задала. Схватила сам да су деца подељена у групе и да је велики пројекат. Неко ми се обратио са питањем докле смо стигли, а ја сам збуњено рекла да немам појма о чему се ради.
“Зар не пратиш поруке на Вајберу?”
“Не. Превише је тога сваког дана, немам времена. А и то није мој пројекат. Нека се деца договарају.” – рекла сам.
Шок. У погледима сам видела осуду. Каква сам то мајка? Зар ми нису важне оцене мог детета? Ох, и те како су важне. Важне су све оне које заслужи, без моје помоћи и без мог подсећања. Јер су то његове оцене.
А оне умеју да буду разнолике. Иако су његове способности (није што је мој) такве да би увек могао да има све петице, то баш и није увек случај. Нисам проверавала оцене онлајн читаво тромесечје. Знала сам да ту има свега јер сам видела да не учи баш много. Разговарали смо неколико пута о школи и обавезама, али нисам вршила притисак, нисам контролисала сваки задатак. Јер би свака оцена добијена после тога била резултат спољне мотивације. А такве оцене не вреде ништа.
Могла сам да му помогнем, да бдим и контролишем и могли смо да имамо све петице. Али, ја сам своје оцене већ добила, ено их у сведочанствима и индексу. Ово сад су његове оцене. Кад је стигло тромесечје и после одласка код разредне, видела сам да је добијао шансу више, некад и две, да заврши и преда пројекте. Али није. И заслужио је оцене које је добио.
Сада га чека једно тромесечје чешћих провера и контрола с моје стране, пре него што му поново дам поверење и слободу да сам брине. Сад јесте тренутак да се укључим. Али и даље не тако што ћу бринути о домаћим задацима и подсећати га на рокове. Већ тако што ћемо чешће и више разговарати о школи, укинути оно што га је ометало у прошлом тромесечју и порадити на враћању радних навика. Неће то бити никаква казна, само поновно постављање приоритета. Јер, добре оцене добијене да би заслужио нови телефон или избегао казну, не служе му ничему.
Први разреди основне школе одлична су прилика да их научите да брину о својим обавезама сами и да буду одговорни. Оцене које до четвртог разреда добију нигде се не рачунају. Приликом уписа у средњу школу, неважно је јесу ли у трећем разреду имали све петице или баш и нису. Зато их пустите да понесу одговорност, да погреше, добију лошу оцену.
Важно је и да кажем да моја деца немају никакве сметње у развоју. То су обична деца којој учење иде лако и добро. Али, као и сва друга деца – волели би да морају да раде што мање, а да оцене буду што боље. И то их чини ефикасним. То им даје унутрашњу мотивацију, ону која је једина важна.
Дакле, време је да скинете фластер. Ваше дете је особа за себе. Његове оцене су његове. То, опет кажем, не значи да о томе не треба да се редовно разговара и истиче важност образовања. Да кажете да сте ту ако им ЗАИСТА треба помоћ. У другим ситуацијама, дозволите им да се сами побрину и престаните да пишете учитељици, другим родитељима, распитујете се за обавезе свог детета и јурите да им донесете заборављене ствари.
Јер, ако им јасно својим поступцима ставите до знања да је школа њихова обавеза, можда ће почети да слушају учитеље и памте своје домаће задатке. У супротном – па зашто би се замарали, питаћете ви неког у Вајбер групи. Само још овај пут…
Приредила: А. Ц.