Ja sam i dalje dete, zahvaljujući sećanjima, uspomenama, snovima i mojoj deci. I dalje sam dete, zahvaljujući ljubavi koju dobijam i koju dajem. Dete sam zato što čuvam leto u srcu. To leto je poseban osećaj. Šake, stopala i nos su uvek topli i ne postoji nijedan deo tela koji može da nasluti dolazak zime. Jutra su zelena i plava, snovi su zeleni, dani su žuti, jarki, narandžasti, blagi.
U mom srcu i u mojoj glavi uvek je leto. To je uvek tačno određeno vreme. Možda i stanje uma. Pomalo i osećanje. Pribežište za dete u meni. Kasno letnje popodne, toplo taman onoliko da dodir peska, zemlje i asfalta prija mojim bosim stopalima. Toplo je taman toliko da svake večeri perem svoju šarenu prugastu haljinu na bretele koja me podseća na sladoled; ona se suši preko noći i ja je ujutru ponovo oblačim.
Leto je stanje uma i vrlo određeno mesto u moje duši. U sat svog rođenja, ja, dete od desetak godina izlazim iz našeg dvorišta i bosa, nekad na biciklu, a nekad trkom ili laganim hodom odlazim put letnjeg igrališta. To je određeno mesto koje je nekad zaista postojalo. To je gumno zakriljeno velikim dudovim stablima u koje se ulazi jedino ako znate kako. Dugačka i visoka drvena daska koju ovce sa lakoćom preskaču samo ako žele i koja služi kao kapija zatvara se žicom i otvara samo ako je podignem i počnem da hodam napred. Kad tu uđem, uvek me zapahne zelenilo i svežina. Moja stopala se polako boje u ljubičasto; opali plodovi duda prekrivaju travu. Ovce se okupljaju oko mene i bleje, jer znaju da je vreme da se krene kući, na počinak. Ja ih mazim i prolazim pored njih. Izlazim iz tog zelenog kruga opasanog visokim stablima iznad kojih se vidi još uvek plavo nebo.
Ograda od crvenih naslaganih cigala je ispred mene, otvaram malu plavu kapiju i zaustavljam ovce, jer je njima prolaz dalje zabranjen. U drugom delu igrališta nema trave, nema ni sunca, jer visoka stabla oraha prekrivaju nebo; jedva naslućujem plavetnilo pokušavajući da obuhvatim pogledom sve te krošnje. Odlazim do drveta koje krije moje dečje blago. U drvenoj kutiji koju je napravio moj pradeda za potrebe i neke sasvim drugačije domaćinske svrhe, stoje moje dragocenosti: dedin pokvaren ručni sat, mamina ogrlica od lažnih bisera, nekoliko brojeva Dilana Doga, sličice, ćebence, tabla čokolade za slučaj nužde i dva mala drvena čovečuljka. Sedam u krilo oraha i prebiram po blagu; čitam svoj strip, omiljen broj u kojem lutke iz izloga oživljavaju; sladim se kockicom čokolade da me strah ne savlada; stavljam bisernu ogrlicu oko vrata i sat na ruku i selim se u neko drugo, izmaštano vreme. Kada me prvi vetrić pomazi po obrazu, znam da je vreme da krenem, jer se mrak približava, a ovcama vreme da spavaju.
Prolazim orahova stabla i odlazim do trećeg dela igrališta omeđenog još jednom ogradom od crvenih cigala koja krije najslađu baštu na svetu, mali raj u kojem rastu jagode i ribizle, sakriven od uvek mogućih preskakanja ovaca. Ako bi one ušle, sve bi nestalo. Iako je već skoro veče, sunce i dalje sija nad ovim blagom koje pitomo viri iz zemlje. Ukoliko im je vreme za zrenje, berem plodove i stavljam ih u malu platnenu torbu koju uvek nosim sa sobom. Uzimam malu kantu, točim vodu na česmi i napajam zemlju. Sve miriše. I sad osećam koliko miriše; osećam i plačem, zato što je sve stvarno i sada kao što je bilo tada kada nisam imala više od 10, 12 godina, kada je ovaj prostor zaista postojao.
Dok prolazim ispod visokih stabala čujem blejanje ovaca i žurim, jer kasnim izgleda malo, pa me one opominju. Osećam tople i mekane plodove duda ispod svojih stopala i znam da su mi tabana sada već potpuno crna, od njih, od zemlje od prašine. Najlepša prljavština ovozemaljska na mojim stopalima. Čast i privilegija. Bogatstvo. Raj.
Podižem drvenu kapiju, stajem sa strane da stado izađe, prvo rogate tate, a onda mame sa mladuncima kod svojih nogu. Pitomo stado polako kreće zemljanim putem iz kojeg po sredini viri trava, neravnomerno izrasla, pregažena, dok ja žicom vezujem kapiju. Krećem za njima laganim korakom, dok divna ovčja družina vreba svežu travu ukraj puta i pase je. Hodamo polako svi zajedno, ja iza njih, ali ipak dovoljno blizu da mogu da čujem kidanje trave i preživanje. U selu je tišina i ljudi koji prolaze pored nas ili nam idu u susret, sklanjaju se u stranu, pozdravljaju nas, pitaju za nanu i za dedu. U letnji sumrak ja shvatam da je moja haljina koja me svojim bojama podseća na sladoled prošarana ljubičastim flekama, a da mi je tur potpuno zelen. Mama će opet imati posla večeras… ali ne žali se. Podižem oči ka nebu koje dobija posebnu boju i moj korak postaje drugačiji. Čujem kikot i vidim dve devojčice koje trče oko mene i sa mojim stadom ukorak, kradu mi ribizle iz torbe, hvataju me za ruke i oslanjaju svoje obraze na njih. Više su zvuk i dodir, nego slika. Kao u snu, dolazim do kuće, uvodim ovce, perem stopala na česmi već pomalo hladnom vodom i kroz slivanje vode čujem dečji smeh na ulici koji već polako nestaje. Zvezdano letnje vece je tu.
Isti smeh čujem danas u svojoj kući. Dve devojčice trče oko mene, kradu mi jabuke iz činije na stolu, hvataju me za ruke, skaču po meni i oslanjaju svoje obraze na moje. Nikada nisam ni bila bez njih, nikada nisam potpuno sama postojala, kao što znam da moje letnje igralište nikada nije nestalo. Onda kad su bageri došli i sravnili sa zemljom sve što je na njemu ikada raslo, tada je igralište postalo mesto u duši, mentalna slika, kraj uvek dostupan mojoj misli, ideji, želji. Da nema onih rođenih sa kojima delim uspomene, mislila bih da sam ga izmaštala.
Volela bih da dve devojčice mogu i sada da potrče gumnom kao tada, zajedno sa mnom. Volela bih da mogu da vidim koliko sam porasla u odnosu na orahe, na dudove, da preskačem ograde od crvene cigle i berem bobice za svoju decu. Volela bih da one budu tamo na mom mestu, a da ih ja posmatram iz prikrajka i u sumrak zovem da krenemo kući. Ovako, nas tri smo devojčice na letnjem igralištu, istovremeno, zajedno, jednako, sa rukom u ruci, u trku preko trave, dok zalivamo jagode u sumrak, dok slušamo meket ovaca i dok svaka od nas daje svoj deo za zajedničko blago koje i dalje stoji ispod onog oraha. Naš smeh odzvanja kroz gusto lišće i prenosi se zemljanim putevima, vazdušnim strujama, rečnim talasima i letnjim oblacima. Svoje smo na svome. Letnje igralište nikada nije nestalo.
Izvor: letnjeigraliste.com