„Ма лако је вама, имате распуст 3 месеца.“ је реченица коју треба да изговорите ако хоћете да се замерите учитељу или наставнику. Та реченица је, исто тако, једнако тачна колико и тврдња да је море слано јер плачу рибе. Али нећемо вам овде сад понављати толико пута изговорену истину да наставник нема распуст већ годишњи одмор. Ми ћемо је објаснити.
Јер док се остатак света заиста одмара, у учионицама се, негде око средине августа, дешава тиха, готово конспиративна промена годишњих доба, у зборницама се одржавају већа, а припреме за почетак су у пуном јеку.
Папирологија као посебна грана спорта
Прва фаза припрема је административна и, да будемо искрени, нико је не воли. Глобални и оперативни планови, ИОП-и за децу којој је потребна додатна подршка, електронски дневник који треба „активирати“ као да је у питању свемирска летелица, распоређивање часова које личи на слагалицу у којој недостаје трећина делова – све то наставник ради сам, код куће, за компјутером, док му деца (његова, не школска) у другој соби гледају цртани и питају се шта они то раде кад школа није ни почела.
Овде вреди рећи нешто што ретко ко изговори наглас: велик део ове припреме није плаћен као радно време, а опет се мора обавити.
Већа, већа, већа
Негде у том истом августу, док се план и програм још слаже, почињу и наставничка већа – састанци који, гледано споља, делују као сувопарна формалност, а изнутра су често место где се одлучује много тога што је стварно битно. Ту се усаглашавају критеријуми оцењивања, ту се разговара о деци којој треба додатна подршка, о ваннаставним активностима, о екскурзијама, о томе како ускладити наставни план са свим оним ванредним данима и празницима који се сваке године померају. Наставник који изађе из августовског већа ретко излази празних руку – по правилу носи бар три нова задужења и један посао који је „јуче требало да буде готов“.
Учионица као сценографија
Друга фаза је физичка, и ту наставници показују таленат за који их нико није обучавао, а који би многи сценографи могли да им позавиде. Зидови се празне од прошлогодишњих паноа и пуне новим; клупе се премештају из реда у полукруг па назад у ред, јер је неко негде прочитао да полукруг подстиче комуникацију, али полукруг не стаје у учионицу од двадесет осам квадрата са двадесет седморо деце.
Фломастери, папир у боји, селотејп, оне мале магнетне плочице за име и презиме – велики део тога купује се из сопственог џепа, у књижари на углу, уз уздах који је истовремено и професионални и лични. То је пракса која се онда понавља током целе године, јер школски буџет за потрошни материјал, кад уопште постоји, ретко покрива све што је једном одељењу заиста потребно. Наставник купује креду кад нестане, папир за тестове кад га фотокопир-апарат „поједе“, награду за најбољег те недеље кад затреба – и то ради без рачуна, без накнаде, просто зато што је једноставније купити него чекати процедуру која би то оправдала.
Трема која не пролази с годинама
И онда долази трећи, најмање видљив, а најважнији део припреме – онај који се дешава у глави. Искусан наставник са двадесет пет година стажа понекад има исту врсту несанице ноћ пре првог септембра као и приправник. Разлика је само у томе што искусни зна да ће та несаница проћи, а приправник то тек треба да научи.
Код учитеља који првог септембра дочекују сасвим ново одељење – оних који ујутру стоје пред редом првака што још ни не знају како им изгледа учионица – та трема има посебан интензитет. Пита се: какви ће бити? Хоћемо ли ”кликнути”? Да ли ћу успети довољно брзо да препознам оно дете које ћути у последњој клупи, не зато што је стидљиво, него зато што му је тешко код куће?
Наставници који преузимају одељење које већ познају из претходних година имају своју врсту треме – хоће ли успети да наставе тамо где су стали, хоће ли нове лекције „лежи“ онима који су се прошле године мучили, да ли ће Милица коначно добити петицу и јесам ли се огрешила неком оценом и како то да поправим? Али она прва, она која долази с потпуно непознатом децом, остаје најтежа. Та врста припреме не постоји ни у једном правилнику, не мери се сатима рада, а вероватно је најважнија од свих. Наставник који улази у учионицу првог септембра не носи само дневник и креду (или, они срећнији, лаптоп и маркер за белу таблу) – носи и цело лето размишљања о томе како да тих двадесетак, тридесетак различитих дечјих светова претвори у једну заједницу која функционише.
Оно што остаје неизговорено
На крају, кад звоно одјекне првог школског дана, родитељи виде уредну (иако можда истрошену временом) учионицу, осмех на вратима и наставника који делује као да је све под контролом. Ретко ко види август који је претходио томе – недеље планирања, куповине, бриге, припремања.
Можда и није лоше да то, с времена на време, кажемо наглас. Разумевање онога што неко невидљиво ради јесте, на крају крајева, први и најосновнији облик поштовања.