„Ma lako je vama, imate raspust 3 meseca.“ je rečenica koju treba da izgovorite ako hoćete da se zamerite učitelju ili nastavniku. Ta rečenica je, isto tako, jednako tačna koliko i tvrdnja da je more slano jer plaču ribe. Ali nećemo vam ovde sad ponavljati toliko puta izgovorenu istinu da nastavnik nema raspust već godišnji odmor. Mi ćemo je objasniti.
Jer dok se ostatak sveta zaista odmara, u učionicama se, negde oko sredine avgusta, dešava tiha, gotovo konspirativna promena godišnjih doba, u zbornicama se održavaju veća, a pripreme za početak su u punom jeku.
Papirologija kao posebna grana sporta
Prva faza priprema je administrativna i, da budemo iskreni, niko je ne voli. Globalni i operativni planovi, IOP-i za decu kojoj je potrebna dodatna podrška, elektronski dnevnik koji treba „aktivirati“ kao da je u pitanju svemirska letelica, raspoređivanje časova koje liči na slagalicu u kojoj nedostaje trećina delova – sve to nastavnik radi sam, kod kuće, za kompjuterom, dok mu deca (njegova, ne školska) u drugoj sobi gledaju crtani i pitaju se šta oni to rade kad škola nije ni počela.
Ovde vredi reći nešto što retko ko izgovori naglas: velik deo ove pripreme nije plaćen kao radno vreme, a opet se mora obaviti.
Veća, veća, veća
Negde u tom istom avgustu, dok se plan i program još slaže, počinju i nastavnička veća – sastanci koji, gledano spolja, deluju kao suvoparna formalnost, a iznutra su često mesto gde se odlučuje mnogo toga što je stvarno bitno. Tu se usaglašavaju kriterijumi ocenjivanja, tu se razgovara o deci kojoj treba dodatna podrška, o vannastavnim aktivnostima, o ekskurzijama, o tome kako uskladiti nastavni plan sa svim onim vanrednim danima i praznicima koji se svake godine pomeraju. Nastavnik koji izađe iz avgustovskog veća retko izlazi praznih ruku – po pravilu nosi bar tri nova zaduženja i jedan posao koji je „juče trebalo da bude gotov“.
Učionica kao scenografija
Druga faza je fizička, i tu nastavnici pokazuju talenat za koji ih niko nije obučavao, a koji bi mnogi scenografi mogli da im pozavide. Zidovi se prazne od prošlogodišnjih panoa i pune novim; klupe se premeštaju iz reda u polukrug pa nazad u red, jer je neko negde pročitao da polukrug podstiče komunikaciju, ali polukrug ne staje u učionicu od dvadeset osam kvadrata sa dvadeset sedmoro dece.
Flomasteri, papir u boji, selotejp, one male magnetne pločice za ime i prezime – veliki deo toga kupuje se iz sopstvenog džepa, u knjižari na uglu, uz uzdah koji je istovremeno i profesionalni i lični. To je praksa koja se onda ponavlja tokom cele godine, jer školski budžet za potrošni materijal, kad uopšte postoji, retko pokriva sve što je jednom odeljenju zaista potrebno. Nastavnik kupuje kredu kad nestane, papir za testove kad ga fotokopir-aparat „pojede“, nagradu za najboljeg te nedelje kad zatreba – i to radi bez računa, bez naknade, prosto zato što je jednostavnije kupiti nego čekati proceduru koja bi to opravdala.
Trema koja ne prolazi s godinama
I onda dolazi treći, najmanje vidljiv, a najvažniji deo pripreme – onaj koji se dešava u glavi. Iskusan nastavnik sa dvadeset pet godina staža ponekad ima istu vrstu nesanice noć pre prvog septembra kao i pripravnik. Razlika je samo u tome što iskusni zna da će ta nesanica proći, a pripravnik to tek treba da nauči.
Kod učitelja koji prvog septembra dočekuju sasvim novo odeljenje – onih koji ujutru stoje pred redom prvaka što još ni ne znaju kako im izgleda učionica – ta trema ima poseban intenzitet. Pita se: kakvi će biti? Hoćemo li ”kliknuti”? Da li ću uspeti dovoljno brzo da prepoznam ono dete koje ćuti u poslednjoj klupi, ne zato što je stidljivo, nego zato što mu je teško kod kuće?
Nastavnici koji preuzimaju odeljenje koje već poznaju iz prethodnih godina imaju svoju vrstu treme – hoće li uspeti da nastave tamo gde su stali, hoće li nove lekcije „leži“ onima koji su se prošle godine mučili, da li će Milica konačno dobiti peticu i jesam li se ogrešila nekom ocenom i kako to da popravim? Ali ona prva, ona koja dolazi s potpuno nepoznatom decom, ostaje najteža. Ta vrsta pripreme ne postoji ni u jednom pravilniku, ne meri se satima rada, a verovatno je najvažnija od svih. Nastavnik koji ulazi u učionicu prvog septembra ne nosi samo dnevnik i kredu (ili, oni srećniji, laptop i marker za belu tablu) – nosi i celo leto razmišljanja o tome kako da tih dvadesetak, tridesetak različitih dečjih svetova pretvori u jednu zajednicu koja funkcioniše.
Ono što ostaje neizgovoreno
Na kraju, kad zvono odjekne prvog školskog dana, roditelji vide urednu (iako možda istrošenu vremenom) učionicu, osmeh na vratima i nastavnika koji deluje kao da je sve pod kontrolom. Retko ko vidi avgust koji je prethodio tome – nedelje planiranja, kupovine, brige, pripremanja.
Možda i nije loše da to, s vremena na vreme, kažemo naglas. Razumevanje onoga što neko nevidljivo radi jeste, na kraju krajeva, prvi i najosnovniji oblik poštovanja.