Резилијентност је способност да се подигнете након великих падова и изазова.
Резилијентна деца могу се опоравити од тешких тренутака и брзо се вратити нормалном животу.
Резилијентност се развија када деца искусе изазовне ситуације у животу и науче да се с њима суочавају уз позитиван став.
Јаке везе су основ дечје резилијентности.
За децу, изазови и тешки тренуци се јављају обично кад се дешава нека велика промена – селидба, нова школа, полазак у вртић, долазак брата или сестре. Наравно, деца могу искусити и стресна искуства попут вршњачког насиља, распада породице, болести или смрти неког члана.
Временом, кроз различита мање или више стресна искуства, деца граде резилијентност. Ви им у томе можете помоћи не тако што ћете им приређивати стрес (њега ће, с вашом вољом или без ње бити), већ тако што ћете с њима гради топлу, подржавајућу везу.
Зашто је важно да дете гради резилијентност?
Резилијентна деца су деца која стресове подносе лакше, а из положаја жртве (ако у њега дођу) се брже избаве. А то онда помогне да изграде самопоуздање и да буду „паметнији“ када следећи пут наиђу на сличну ситуацију или проблем.
Резилијентна деца углавном су добра у решавању проблема и стицању нових вештина. То је зато што им није тешко да покушају увек изнова када не успеју.
А када ствари и не иду баш како су замислили и када се осете анксиозно, тужно, уплашено или фрустрирано, резилијентност ће им помоћи да разумеју да ови непријатни осећаји имају рок трајања.
Везе и резилијентност
Снажне везе основ су резилијентности, а најважнија веза коју важе дете има је веза са вама, његовим родитељима. То је веза која му пружа осећај да је вољен, сигуран и безбедан. Даје му самопоуздање да би могао да истражује свет.
Деца о резилијентности уче док гледају вас и друге људе који су им важни (баке, деке, пријатеље, наставнике…) како одговарају на неке животне изазове. Када вас дете види како паднете, па устанете, како контролишете бес, трудите се да размишљате и делујете позитивно у тешким ситуацијама, они ће научити да поступају исто.
Како се одгајају резилијентна деца
Кроз искуство. Сваки пут када ваше дете наиђе на проблем, па га превазиђе, порашће му самопоуздање и вероваће да то исто може да уради и следећи пут.
Ево неколико начина да код своје деце изградите ову корисну вештину:
- Подржите своју децу, али немојте решавати сваки и најмањи проблем уместо њих. На пример, ако ваше дете не буде позвано на неку рођенданску забаву или другари не дођу на његову, уместо да га тешите и уверавате да је проблем у неком другом, просто разговарајте о томе како се осећа.
- Избегавајте да превенирате грешке свог детета. Ако мислите да неће урадити домаћи ако га ви не подсетите – дозволите да оде без домаћег. Иначе ће мислити да он о томе не мора да размишља јер сте ви ту да га подсећате. А одлазак у школу без домаћег и критика учитеља због тога још један је начин да науче да реагују на сложене ситуације.
- Помозите детету да идентификује снажна и тешка осећања, али не тако што ћете покушати да их неутралишете. Ако је дете, рецимо, забринуто што је бака у болници, можете рећи: „Видим да баш бринеш због баке. И то је у реду. У реду је бити забринут. Али треба да знаш да у тој болници раде одлични доктори и да чине све да баки буде боље.
- Охрабрите дете да покуша поново када једном не успе. Похвалите га (или њу) за сваки покушај без обзира на резултат.
- Помозите детету да развије вештину решавања проблема на начин који се у складу са његовим узрастом. На пример, ако неко у школи каже или уради нешто што је повредило ваше дете, заједно разговарајте о томе како би ваше дете требало да реагује следећи пут кад се то деси.
Деца развијају резилијентност кроз време и искуство, зато покушајте да будете стрпљиви и да им пружате подршку док се суочавају са изазовима. Можда ћете пожелети да учините да њихови проблеми нестану и да те изазове решите за њих, али су то искуства која су за вашу децу и њихов развој драгоцена. Зато будите уз њих, али им не одузимајте прилику да уче.
Приредила: А. Цвјетић